АВДЕНАГО

Ако је од Бога, опстаће, ако није – неће. Ни моје, ни туђе. Мени успех на том пољу не значи много, јер није само мој и није до мене. Ако је од Бога, живеће моје речи, од Њега посуђене, и након што ме не буде. Ако није од Бога, па то је страшно што утемељујем толике у заблуду, и помолите се сви да то што пре прође, да нестане и мене и мојих речи. Тако да вас грлим, моји каини. Ни не знајући, смирујете ме. Спашавате ме од гордости. Радије бих изабрао смрт од ваших руку но узношење себе и над оним наизглед најмањим, најгрешнијим, па ни над вама самима – гори сам од вас оног трена кад помислим да сам бољи. Будите моји стражари, стално присутни рефлекси, не бих ли светиљку држао стално упаљеном и никад не уснуо. Хвала вам. Борећи се против мене борите се за мене. Јер ми указујете значај који не бих ни знао да имам да није вас. Јер уз ваше стално присутна комешања и спречавања ја изналазим нове, теже начине и више јачам и растем, но што бих навикнут на мирне околности и лагодан живот. Не ...

Причешће у току менструалног циклуса?

Избегавао сам да се бавим овим питањима али видим да се и даље јављају недоумице. Будући да не постоји дефинитиван, општеважећи одговор, као теолог могу да изнесем неке ставове и мишљења по том питању. Али најбољи одговор је: како ваш парох каже. У првим вековима Цркве постојала је забрана Причешћа током менструалног циклуса али због практичних, хигијенских разлога. Ова забрана је повезана и са схватањем да је жена тада ритуално нечиста, да је то једна од физичких пројава палости људске природе, која иде уз оно „с муком ћеш рађати децу” (што је Бог рекао након првородног греха). Остаје питање да ли ми можемо уопште разграничити шта јесте или није пројава такве природе. О томе касније. К ад примимо у себе Причешће, Христос је у нама, и ми у Њему – благодаћу Божјом. А Хлеб и Вино ће се сварити као било која друга храна: делом ће ући у наш крвоток, делом ће бити избачено из нашег организма. Како год, не остаје физички вечно у нама. Ако ...

Списак грехова (приче из богословије)

У петак прве седмице Великог Поста била би исповест свих богослова. Дошло би неколико свештеника из епархије и обављала би се света тајна исповести у капели богословије, на спрату. Прве године сви смо имали велику трему због овога. Руку на срце, пре тога наши парохијски свештеници махом нису тражили од нас да о причамо својим греховима. Можда због тога што су нас сматрали децом, а вероватније јер здрава литургијска пракса исповести није заживела, упркос њиховим настојањима. Наша је исповест до тад изгледала овако: „Кајеш ли се?'' „Кајем се.“ Епитрахиљ на главу и разрешна молитва. Требало је сад, са својих шеснаест година, стати пред непознатог свештеника и рећи шта си све грешио. Није то мала ствар. Другачије је кад то требаш изговорити, некако тај грех постаје далеко јаснији, конкретнији, а ти у својој намери озбиљнији и духовно одговорнији. Професори нас упутише да добро размислимо о свему учињеном, реченом и замишљеном, пронађемо у томе своје слабо...

Омогућава Blogger