Недавно нађем своје дневнике. Нисам их стално писао али већим делом живота јесам, нарочито у младости. Почнем да читам записе из различитих годинȃ и зачудим се како је то уопште иста особа.
“Оволику дозу патетике нисам дуго прочитао!”, кажем на глас и у том призовем Марка из две хиљаде шесте. Појави се, ето, преда мном, са много више косе, скоро ћосав, са 20 кила мање, лица као у бебе, бледуњав, сувоњав, клиња од 19 година.
“Чуо си ме!”, поновим му. “Цмиздриш на десет страна о девојци коју ниси ни пољубио и крајње неозбиљно доживљаваш живот.”
“Живот је тужан!”, каже он, а глас му много несигурнији од мог, дрхтав је кад се сукобљава, чак и на овако малом нивоу. “Није само до те девојке, нико ме не воли и умрећу сам!”
Као да ми је неко прстом чачнуо ону ресу у грлу и ја замало да повратим.
“Само ћути, молим те.”, кажем ја њему. “Ти си највише и писао овај дневник, а боље да си нешто конкретније радио...”
“Шта?”
“Не знам, копао, чупао па опет садио, није важно, мало више се укључивао у друштво...”
“Друштво мене не разуме. Или ја не разумем друштво. Свакако ће сви да ме повреди и боље да ћутим и склоним се.”
Преплави ме иста она нелагода кад видите и оњушите кад неко повраћа.
“Зато си ти и призван да мењаш друштво!”, искочи из свешчице са бројем 2011 следећа верзије мене и ја одмах пожелех да га се одрекнем. Поглед му је одлучан, мало нервозан, чак и љут, и у свему је одавао утисак особе која великим речима крије своју фрустрацију и несрећу.
“Ти још не знаш”, кажем му ја, “али ниси заиста љут на друштво, већ на себе.”
“Скоро да су ме уништили!”, рече он.
“Зар заиста имам тако промукао, сув глас?”, изненадих се. Увек је другачије кад чујеш свој глас ван своје лобање али ово је звучало као Фил Анселмо при крају каријере.
“Био сам синоћ у изласку неком...”, рече једанаестка.
“Да, воњаш на алкохол и цигаре... И женски парфем неки... ”
У том се укључи шестица и рече пренеражено: “Пушићу?!”
“Није, бре, од изласка сам се усмрдио, око мене пуше...”, правда се 11, а 6 се озари:
“Чек, а женски парфем, то значи да ћу имати девојку? И бићу џентлмен, писаћу јој песме и волећу само једну жену до краја живота! ”
Једанаестка и ја се згледасмо у фазону: “ко ће да му каже?”.
“Да, пааа.... све ће бити на том плану напослетку у реду али...”
“У праву си био, друштво ће те сломити мало.”, убаци се 11.
“Ти си такав идиот.”, кажем му. “Твој је проблем што све тако примаш к срцу. Жртва си све док се сматраш жртвом. И онда надаље ти сам себе нудиш као жртву, изнова и изнова.”
“Добро, ето, онда ћу ја да мењам друштво! Нисам сам, има нас још, и имам мисију да направим промену! ”
“Или имаш комплекс спасиоца? Промени прво себе, коњино. И свој дом. Па спонтано, топло, комшилук, радно место, итд. Не што хоћеш да мењаш друге, ти будеш промењен и то уносиш свугде и не бринеш. Сви ти лоши, а ти си ми па добар. Само њарите, сваки на своје начине! И заносите се великим идејама. Свет су уништили људи који су имали велике идеје али нису покосили своје двориште и осушили сланину. То реши прво. ”
“Какво примитивно схватање, гадно ми је шта ћу постати!”, одмахну 11 главом.
“Прво сланина, па онда мењај друштво. Ти би да мењаш друштво а вамо немаш шта насјећи кад ти дође неко.”
“Постао си исти као сви!”, викну 11. “Ја сам гладан истине и правде, а не сланине!”
“Да, слажем се!”, потврди 6. “Немаш душе! Изгубио си свако одушевљење, сваку занесеност, ти чак немаш ни снове...”
Ово ме погодило.
“Да... Да, можда си ту у праву...”
Утом се појави четврта личност.
Старији ја. Седе, слабашне косе, великих зализака, изборан, сув, са старачким пегама по лицу и благо модрим уснама. Гледао нас је ћутке, посматрајући. Ми смо га гледали скоро уплашено, јер има нечег језивог у томе да видиш себе тако старог а да ниси природно дошао до тих година – као да те нешто нагло огрнуло болешћу, слабошћу, приправношћу за смрт.
“Па сад бар знам да заиста морам да почнем да вежбам!”, узвикну једанаестка. “Изгледам као сува смоква на расходу у руској радњи!”
А он је нас гледао благо, топло, тужном радошћу, као да смо деца са којом се опрашта.
Није ништа рекао, грлио нас је погледима док му се глава благо тресла и очи влажиле. Једна суза се слила и спустила низ изоране образе.И десило се и није се десило.”
То је мој одговор кад ме људи питају да ли су се дешавања у мојим причама заиста десила или не. Прво, зато што није важно, а друго – и десило се и није.
Па ево да вам још пластичније објасним.
Недавно нађем своје дневнике. Нисам их стално писао али већим делом живота јесам, нарочито у младости. Почнем да читам записе из различитих годинȃ и зачудим се како је то уопште иста особа.
“Оволику дозу патетике нисам дуго прочитао!”, кажем на глас и у том призовем Марка из две хиљаде шесте. Појави се, ето, преда мном, са много више косе, скоро ћосав, са 20 кила мање, лица као у бебе, бледуњав, сувоњав, клиња од 19 година.
“Чуо си ме!”, поновим му. “Цмиздриш на десет страна о девојци коју ниси ни пољубио и крајње неозбиљно доживљаваш живот.”
“Живот је тужан!”, каже он, а глас му много несигурнији од мог, дрхтав је кад се сукобљава, чак и на овако малом нивоу. “Није само до те девојке, нико ме не воли и умрећу сам!”
Као да ми је неко прстом чачнуо ону ресу у грлу и ја замало да повратим.
“Само ћути, молим те.”, кажем ја њему. “Ти си највише и писао овај дневник, а боље да си нешто конкретније радио...”
“Шта?”
“Не знам, копао, чупао па опет садио, није важно, мало више се укључивао у друштво...”
“Друштво мене не разуме. Или ја не разумем друштво. Свакако ће сви да ме повреде и боље да ћутим и склоним се.”
Преплави ме иста она нелагода кад видите и оњушите кад неко повраћа.
“Зато си ти и призван да мењаш друштво!”, искочи из свешчице са бројем 2011 следећа верзије мене и ја одмах пожелех да га се одрекнем. Поглед му је одлучан, мало нервозан, чак и љут, и у свему је одавао утисак особе која великим речима крије своју фрустрацију и несрећу.
“Ти још не знаш”, кажем му ја, “али ниси заиста љут на друштво, већ на себе.”
“Скоро да су ме уништили!”, рече он.
“Зар заиста имам тако промукао, сув глас?”, изненадих се. Увек је другачије кад чујеш свој глас ван своје лобање али ово је звучало као Фил Анселмо при крају каријере.
“Био сам синоћ у изласку неком...”, рече једанаестка.
“Да, воњаш на алкохол и цигаре... И женски парфем неки... ”
У том се укључи шестица и рече пренеражено: “Пушићу?!”
“Није, бре, од изласка сам се усмрдио, око мене пуше...”, правда се 11, а 6 се озари:
“Чек, а женски парфем, то значи да ћу имати девојку? И бићу џентлмен, писаћу јој песме и волећу само једну жену до краја живота! ”
Једанаестка и ја се згледасмо у фазону: “ко ће да му каже?”.
“Да, пааа.... све ће бити на том плану напослетку у реду али...”
“У праву си био, друштво ће те сломити мало.”, убаци се 11.
“Ти си такав идиот.”, кажем му. “Твој је проблем што све тако примаш к срцу. Жртва си све док се сматраш жртвом. И онда надаље ти сам себе нудиш као жртву, изнова и изнова.”
“Добро, ето, онда ћу ја да мењам друштво! Нисам сам, има нас још, и имам мисију да направим промену! ”
“Или имаш комплекс спасиоца? Промени прво себе, коњино. И свој дом. Па спонтано, топло, комшилук, радно место, итд. Не што хоћеш да мењаш друге, ти будеш промењен и то уносиш свугде и не бринеш. Сви ти лоши, а ти си ми па добар. Само њарите, сваки на своје начине! И заносите се великим идејама. Свет су уништили људи који су имали велике идеје али нису покосили своје двориште и осушили сланину. То реши прво. ”
“Какво примитивно схватање, гадно ми је шта ћу постати!”, одмахну 11 главом.
“Прво сланина, па онда друштво. Ти би да мењаш друштво а вамо немаш шта насјећи кад ти дође неко.”
“Постао си исти као сви!”, викну 11. “Ја сам гладан истине и правде, а не сланине!”
“Да, слажем се!”, потврди 6. “Немаш душе! Изгубио си свако одушевљење, сваку занесеност, ти чак немаш ни снове...”
Ово ме погодило.
“Да... Да, можда си ту у праву...”
Утом се појави четврта личност.
Старији ја. Седе, слабашне косе, великих зализака, изборан, сув, са старачким пегама по лицу и благо модрим уснама. Гледао нас је ћутке, посматрајући. Ми смо га гледали скоро уплашено, јер има нечег језивог у томе да видиш себе тако старог а да ниси природно дошао до тих година – као да те нешто нагло огрнуло болешћу, слабошћу, приправношћу за смрт.
“Па сад бар знам да заиста морам да почнем да вежбам!”, узвикну једанаестка. “Изгледам као сува смоква на расходу у руској радњи!”
А он је нас гледао благо, топло, тужном радошћу, као да смо деца са којом се опрашта.
Није ништа рекао, грлио нас је погледима док му се глава благо тресла и очи влажиле. Једна суза се слила.
И нас тројица смо се потресли. Згледали се, и нас тројица, неким новим погледом: Сањар, Бунтовник и шта год да сам данас, ја не знам, али то ће овај будући свакако знати. И свакако ће ме прихватити. Помало ћу му недостајати. Као и сваки ја, из сваког прошлог дана, из сваке минуле туге, усамљености, беса или људске слабости, али и сваки ја из сваког дана где сам, упркос својим несавршеностима, волео човека и помагао му, молио се Богу, радио свакодневне, мале послове, морио свакодневне бриге, изнео мала и велика страдања, грлио и певао, некад омрзнуо себе и затварао се од живота... Али све сам то ја. Све ме то води некуд. Све ће се то преточити у тај трен, крајњи, кад добри Бог узме мене самог и сав мој живот. А Он неће застајкивати на овим или оним страницама, неће чак ни исцепати оне странице где је мој грех – јер је скупчан са мојим покајањем и променом, неће ме одбацити због ове или оне лудости, наивности или глупости, ако сам Му у малом био веран...
“Шта имаш да нам поручиш?”, упита клиња са страхопоштовањем старца.
“Шта...?”, прену се он. Има нешто слабашнији глас али и даље је продоран, јасан.
“Шта имаш д...”
“Не чујем?!”
“Шта би нам поручио?!”
“Пасуљ сам ручао!”
“Не то!”, повика 11. “Шта би нам рекао, неки савет, подршка!!??”
“Само врућа запршка!”, одману он руком. “Не занимају ме лекари.”
“Не то, него....!”
“Ма знам, спрдам вас!”, насмеја се старац и сваког од нас погледа поносно. “Немам за вас поруке. Ту сте где сте сада и борите се даље. И уживајте у ама-баш-сваком дану.”
Старац је дубоко уздахнуо, обрисао сузу у оку, још једном се насмејао док је загледао у дневник на којем пише 2026. Затворио га је па ставио на сточић болничког кревета, поред осталих свесака.
Топло и кратко се насмејао, као кад се сетиш добре шале:
“Дебили.
Сличан текст: овде
Коментари