Неко ме је забринуто приупитао, расплакао се у цркви
и не зна шта то значи. Но махом то човек и осети и разуме.
Некада је то она проста туга од срца, кад нам неко
драг премине, или је у болу, или страда. Некад плачемо јер нам је тешко због
ствари на које, чини се, не можемо да утичемо и у реду је изнети пред Бога. Ево
ти, Господе, ти реши или усмери, слаб сам, боли ме. Некад је бол толика да ни
не проналазимо најбоље речи, и само душа без речи, али нипошто не немо, вапије
ка Господу.
Постоји онај плач, ако човек у себи носи једну
огромну бол, накупи му се расплаче се, и
може у први мах бити лакше али бол остаје јер није разрешенa. Потребно је нешто
у свом животу да промени, и то што пре. И то је у реду, сасвим је у реду, да
пред Богом овако плачемо и тражимо утеху,
уз молитву и Свете Тајне. Потребно је само пазити да у томе не дозволимо
да емоције надвладају нама, имајући чврсту веру у Бога Који чује и помаже.
Туга, дакле, не сме бити неутешна или очајничка, нити су наше жеље наш апсолут.
Oвај плач је, дакле, сасвим објашњив и као психолошка појава и као пројава
борбе наше душе.
А постоји онај благодатни плач. То човеку, просто,
дође. Искусни то називају даром од Бога. Не постоји одређено објашњење, некад
дође уоквиру поста и подвига, а некад наиђе човеку кад му се ни не нада, нити
га је икада раније искусио. Ако је о
благодатном плачу реч, човек осети и
своје смирење, крајњи слом свог лажног ега, радосну понизност пред Богом - а у
исти мах и олакшање, катарзу, као да сте
сасвим наги, као новорођенче, пред Богом. Заиста као новорођенче, преплашени
новом, благодатном атмосфером, другачије се дише, пуније, другачије се живи и у
први мах је шок за душу – али онда она осети образ и њедра и миловања свог
Родитеља, и осети такву милину и љубав и заштиту, да не може другачије но да
плаче. Ослободиш се илузија о својој сили али и о својој усамљености и
напуштености, и осећаш, баш као беба, крајњу беспомоћност и зависност од
Родитеља, али и неизмерну, пожртвовану и увек присутну Његову љубав. И то није
мисао, није идеја, осетиш да те Бог милује.
За такав плач нема потребе преиспитивати се. Душа се
разнежила пред лицем Родитеља, а по Његовој благодати, то јест - осетила је
топлину Његовог загрљаја и утоплила се, покајала, утешила, обрадовала - до суза. То није плач узнемирујућ, но плаћ
умирујућ. Није плач сензуалан, но плач преображујући, онај за вечност. И
велика, велика благодат Божија, којом човек буде изненађен и пробуђен.
„И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти
неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође.”
(Откривење 21, 4)
Марко Радаковић
Слика: Сергеј Кирилов
Коментари