Пређи на главни садржај

АВДЕНАГО

БЛОГ МАРКА РАДАКОВИЋА

Претражи овај блог

садржај
богословље
приче
веронаука
о аутору
делатност ван интернета
снимци

Постови

Светост и кроз прихватање поруга - Свети Симеон Нови Богослов

март 26, 2026

богословље патрологија

+

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Светост и кроз бол због смрти вољених

март 01, 2026

богословље патрологија

+

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Светост и кроз неиспуњеност

фебруар 28, 2026

богословље патрологија

+

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Звучни записи предавања

јануар 29, 2026

+

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Свети Василије Велики

јануар 14, 2026

богословље веронаука

+

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Пост, хришћански празници и потрошачко друштво (предавање)

децембар 14, 2025

предавање

+

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Ево све чиним новим (Откр. 21, 5)

децембар 09, 2025

богословље мотивација

+

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Христос и Џокер

децембар 09, 2025

богословље

+

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Још постова

КОНТАКТИРАЈТЕ АУТОРА

Име

Имејл адреса *

Порука *

Ознаке

апсурд
беседе
блог
богословија
богословље
веронаука
видео
дешавања
звук
календар

лекције веронауке
љубав
македонско
молитва
мотивација
отац Арца
патрологија
поезија
пост
предавање
приче
Свима сам био све
Филипово
хумор
Deutsch
english
italiano

Прикажи више Прикажи мање

архива

2026 5

2025 43
2024 94
2023 85
2022 98
2021 99
2020 43

Прикажи више Прикажи мање

Marko Radakovic Avdenago

Иди на профил

Пријави злоупотребу

ПОДРЖИТЕ РАД БЛОГА

информације о финансијcкој подршци

Популарни постови

Списак грехова (приче из богословије)

У петак прве седмице Великог Поста била би исповест свих богослова. Дошло би неколико свештеника из епархије и обављала би се света тајна исповести у капели богословије, на спрату. Прве године сви смо имали велику трему због овога. Руку на срце, пре тога наши парохијски свештеници махом нису тражили од нас да о причамо својим греховима. Можда због тога што су нас сматрали децом, а вероватније јер здрава литургијска пракса исповести није заживела, упркос њиховим настојањима. Наша је исповест до тад изгледала овако: „Кајеш ли се?'' „Кајем се.“ Епитрахиљ на главу и разрешна молитва. Требало је сад, са својих шеснаест година, стати пред непознатог свештеника и рећи шта си све грешио. Није то мала ствар. Другачије је кад то требаш изговорити, некако тај грех постаје далеко јаснији, конкретнији, а ти у својој намери озбиљнији и духовно одговорнији. Професори нас упутише да добро размислимо о свему учињеном, реченом и замишљеном, пронађемо у томе своје слабо...

Плач у цркви

Неко ме је забринуто приупитао, расплакао се у цркви и не зна шта то значи. Но махом то човек и осети и разуме. Некада је то она проста туга од срца, кад нам неко драг премине, или је у болу, или страда. Некад плачемо јер нам је тешко због ствари на које, чини се, не можемо да утичемо и у реду је изнети пред Бога. Ево ти, Господе, ти реши или усмери, слаб сам, боли ме. Некад је бол толика да ни не проналазимо најбоље речи, и само душа без речи, али нипошто не немо, вапије ка Господу. Постоји онај плач, ако човек у себи носи једну огромну бол, накупи му се расплаче се, и може у први мах бити лакше али бол остаје јер није разрешенa. Потребно је нешто у свом животу да промени, и то што пре. И то је у реду, сасвим је у реду, да пред Богом овако плачемо и тражимо утеху, уз молитву и Свете Тајне. Потребно је само пазити да у томе не дозволимо да емоције надвладају нама, имајући чврсту веру у Бога Који чује и помаже. Туга, дакле, не сме бити неутешна или очајничка, нит...

Месни хлеб (богословија)

Дешавало се да у богословији некад останемо гладни. Али смо се међусобно помагали кад та мука наиђе. Сећам се, једног хладног фебруарског поподнева, нас тројица извадила сићу из џепова и наслагали је на гомилу, да заједничким силама купимо неку храну и поделимо. Приложише Васа и Лала две згужване новчанице од педесет динара, али ја једва нађох неколико гвоздењака. ,,Једите ви, људи, немам ја ни за хлеб.'', кажем им. ,,Нема шансе, идемо сви.'', не дозвољава Лала. “Имамо довољно да купимо нешто да заварамо глад, нешто калорично и нездраво.'' У почетку сам такав договор одбијао али они запретише да ће се наљутити. И кренемо нас тројица у месару. Смрзли смо се док смо дошли тамо. Док чекамо у реду, гледамо замрзивач и пикирамо шта бисмо смазали. Били су ту силни кулени, сланине, кобасице, па и сиреви, вода на уста иде, а ја стежем ону сићу у руци, знајући са колико располажемо, и колико треба од тога одвојити за 'леба, па упрем прстом у комадину нечега: ,,Хоће...

Омогућава Blogger