И са мало верника, Црква је увек велика

 

Јавља се необична сета код људи када се помену бројке.

Колико у том и том месту живи људи, колико њих су православни? Колико их одлази на богослужење? Колико деце je на часовима православне веронауке?

Донекле је разумљиво да се јави жаљење и брига, нарочито код оних који се сећају другачијих времена. Потребни су нам сродни и слични, да се с њима радујемо и Богу молимо. Додатно боли ако се неко однарођује и од Цркве одлази.

Но, они утемељени у православној вери не заборављају да је Црква почела са само дванаест људи сабраних око Христа.

То је баш мало.

Дванаесторица су се по силаску Светог Духа, на Педесетницу, осмелили да проповедају по целом свету. А колико се само благодати и силе Божије кроз њих пројавило – и даље се пројављује! Колико данас Црква броји чланова? И мислимо ли да је Христу, Који је само шачици људи поверио Цркву, суштински важна бројка? Чине ли Његову Заједницу бројеви или живе, боголике личности? Свака особа добија у Тајни Миропомазања исти тај дар Светог Духа, да га носи, негује и умножава.

Ми смо нових дванаест, нова шачица људи. А на извесни начин и старих дванаест, јер ништа не бива без апостолског прејемства. Иста благодат која је дата њима долази и до нас данас; иста а увек нова, јер свакоме се даје по вољи Божијој и по ономе шта је наменио за нас лично.



Богу није важан број људи сабран у Њему, али Му је важна свака особа. Он жели да се сви спасу. Поручује: „Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја са њима” (Мт. 18, 20). Није, дакле, довољно веровати из своје куће, мимо заједнице, макар ту заједницу чинило само двоје или троје. Ми не можемо живети своју веру без других, јер православна вера подразумева љубав, пожртвовање, заједничку молитву и сједињење у Чаши Господњој. Христос Цркву често назива „малим стадом” (Лк. 12, 32), указујући на то да ће они који истински живе по Јеванђељу бити у мањини.

Црква се у Символу вере назива “једном, светом, саборном и апостолском”. Кад кажемо да је “саборна”, тад не мислимо само на сабране помесне цркве, већ исповедамо да се у Христу сабирају сви Који Му “са страхом Божјим, вером и љубављу” приступају. Тако је пуноћа сабрања присутна и на Литургији на којој свештеник износи Путир и једна бака се причешћује. Број људи не може да повећа или умањи силу благодати Божије.

Бројка не мора да значи ништа. Историја и црквено искуство су показали да су неретко многи  прихватали веру из друштвених, политичких или обичајних разлога. Храмови су били пуни али верници млаки, склони отпадању од вере или противљењу свештенству, итд. Насупрот томе, Црква је у време прогона и тешких околности изнедрила неке од највећих светила вере, било да су то богослови, исповедници и мученици, или људи упорно и топло доследни вери отаца упркос спољашњим притисцима.

Не смемо да заборавимо да је у време великих кризȃ шачица православних одржала веру, то јесте, Бог кроз њих. Свети Атанасије Велики је био у мањини православних, за време ширења Аријеве јереси. Пет пута био је прогањан, небројено пута малтретиран. Сведоци тог доба су му говорили: „Атанасије, цео свет је против тебе!”, на шта је он одговорио чувеним речима: „Онда је Атанасије против света!” Служио је Литургију за мали број египатских монаха док су велике, људима испуњене саборне цркве биле у рукама јеретика. Свети Григорије Богослов је био можда и једини православни свештенослужитељ у Цариграду, служећи Литургију у скромној кућици. Мало их је долазило, но онда све више – да би тај мали храм назвали “Васкрсење”. Захваљујући овим храбрим и доследним светитељима који се нису замарали бројкама, већ су само служили Истини, Православље је опстало, противно свакој логици, свим математичким и историјским шансама.

“Господу не смета да избави са много људи или са мало.”, каже Свето Писмо (1.Сам. 14, 6). Бог је судији Гедеону наредио да смањи војску, да би било јасно да победу не даје бројност људи, већ само Бог (Суд. 7, 2). Из сличних разлога Бог осуђује Давидово пребројавање војно способних људи у народу (2.Сам. 24, 1-10).

Сила Божије благодати и радост Сусрета на Литургији не могу да се умање малим бројем људи. Напослетку, ту је невидљиво присутан Бог, небројени анђели, наши мили који су у Христу уснули, те то никада и никако није малобројан, а ни мали “скуп”. То је највеће могуће сабрање, оно које превазилази границе времена, простора, па и смрти. И са мало верника,  Црква је увек велика. Где су људи сабрани у Његово име, ту је Христос, ту је Царство небеско, и то нема никакве везе са бројем верника. То исповедамо и кроз наш леп поздрав-јектенију: “Христос је међу нама – јесте и биће!” .

Ипак, разумљиво је жаљење због оних који се нису одазвали на Велику вечеру. Разлози могу бити различити, но међу важнијима је, вероватно, неразумевање значаја Литургије.

Многи богослужење сматрају као део фолклора и народног обичаја. Скоро да га убрајају у низ сујеверних поимања, па оду у цркву “да запале свећу”, не разумевајући најбоље ни значење те радње, изостављајући молитву. Оду у цркву кад “имају потребу”, као да је црква део потрошачког друштва, спремна да “пружи услуге”. “Зову попа” за парастосе и славе, и то је то. Многи не знају или не прихватају да они сами чине Цркву и да су призвани на активно учешће. Као кад би неко у родитељску кућу одлазио “по нешто”, не марећи за остале чланове породице, не узимајући удела у породичном животу. Бити православни хришћанин није нека датост већ стално кретање, сталан раст, апсолутно немогућ без Божије сарадње, без благодати Божије – а ка њој се многи не крећу и за њу се не моле.

Ово нико нека не схвати као једнострану критику већ као жаљење због оних који нису ни свесни колику радост пропуштају.

Црква у Новом Завету је описана као присна заједница, као људи који деле духовни живот, помажу се, испуњавају Христову заповест да воле једни друге... То данас може бити много практичније уколико су парохије мање, сви се познају и јачају пријатељство. Где је мање људи, верници лакше препознају потребу да се укључе у богослужбени и парохијски живот, свако по својим могућностима и даровима. Лакше се усуде и охрабре. Неко ће стати за певницу, неко ће донети кифлице за послужење после службе, неко има дар да фотографише посебне прилике, неко ће помоћи обнову храма, овако или онако, итд. Нема много људи, па се лакше усудиш. Није толико лоша логика: “ко ће, нема нас толико - ево, ја ћу”. То ми је црква, то су ми пријатељи и родбина, и није ми тешко, јер волим. Проблем са црквама које посећује много људи је што често они остају непознати, уздржани, некада због природне ненаметљивости и скромности, некада је то и пропуст осталих парохијана и свештеника, те их не укључују присније у заједницу и мимо трајања богослужења. Јави се  логика: “Нећу да се намећем, има ту ко ће, можда и боље од мене”. И не уложе труд, не умноже дар.  Људи често ни тада не разумеју природу и начин живљења Цркве, те долазе “за своје потребе”, једва познати заједници.  Исто, морамо имати у виду историјске, географске и све остале прилике који утичу на мали број људи на служби и прихватити да смо ту где смо призвани да будемо и Богу служимо, свако у свом звању, по својим даровима.

Разумљиво је да је некада тешко. Јасно је да би многи волели да имају више људи са којима би Бога славили, са којима би након тога кафу попили. Но и то је, можда, крст и лества ка спасењу. Можда нас то учи да се искреније молимо, да више ценимо заједницу и трудимо се да и ову малу одржимо, чинимо живом, делатном. Учи нас да приметимо сваку особу, ослушнемо њихову душу, нађемо се у неприлици и радујемо с њима у приликама. И кроз све то, и у свему томе, у сваком нашем најмањем, најсићушнијем труду не заборавимо: где су двоје или троје сабрани у Његово име, ту је и Христос. Ту је и пуноћа радости и смисла.

Христос је међу нама.

 

 Текст је објављен у часопису Епархије далматинске  "Крка", 2026. 

Коментари