Пређи на главни садржај

АВДЕНАГО

БЛОГ МАРКА РАДАКОВИЋА

Претражи овај блог

садржај
богословље
приче
веронаука
о аутору
делатност ван интернета
снимци

Приказују се постови са ознаком Deutsch

Прикажи све

Постови

Mit der Mutter zum Strand

септембар 26, 2025

приче Deutsch

+

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Још постова

КОНТАКТИРАЈТЕ АУТОРА

Име

Имејл адреса *

Порука *

Ознаке

апсурд
беседе
блог
богословија
богословље
веронаука
видео
дешавања
звук
календар

лекције веронауке
љубав
македонско
молитва
мотивација
отац Арца
патрологија
поезија
пост
предавање
приче
Свима сам био све
Филипово
хумор
Deutsch
english
italiano

Прикажи више Прикажи мање

архива

2026 12

2025 43
2024 94
2023 85
2022 98
2021 99
2020 43

Прикажи више Прикажи мање

Marko Radakovic Avdenago

Иди на профил

Пријави злоупотребу

ПОДРЖИТЕ РАД БЛОГА

информације о финансијcкој подршци

Популарни постови

Празнина

Те суботе је Милија Станић завршио посао, као и увек, у два сата. Отишао је у маркет, као и увек, и купио два пива. Обављао је, као по аутоматизму, све познате навике, био је то сасвим уобичајан дан. Волео је растерећење кад суботом дође кући. Нерадни дан је пред њим, увек је ту и ручак спремљен јуче, да може да се подгреје, да не би траћио време на кување, може и суботње поподне да се проведе у разоноди и ван куће. Као и увек, он је сео да једе. Изненада је осетио да нешто није као увек. Нешто недостаје. Био је то, просто, осећај. Као кад осећате да сте нешто заборавили, рецимо. Осећао је да нешто фали. Прво је помислио да је ручак, но било је све уобичајено укусно. Да му се није јело нешто друго и другачије? Не, задовољан је овом мусаком у својој режији. Поче, логично, да размишља да није нешто сметнуо с ума. Да ли је нешто пропустио на послу, да ли је заборавио неку ситну животну обавезу, неки рачун, договор са пријатељем? Не, решио је све саве...

Саговорник

У цркву је полако и неприметно ушао, елегантно обучен, и стао поред познанице која је носила плаву мараму и стајала тик испред продавнице свећа. „Видиш ли ти како се ова обукла?“, шапну јој, приметивши њен поглед ка девојци испред ње. Она климну главом. Литургија је трајала, молитве су се смењивале. Уздахнуо је, разочарано и додао: „Свашта и данашњи свештеници допуштају. Сећаш се своје мајке?“ „Она никад није без мараме ушла у цркву!“, сложи се она. Причали су окренути ка истоку, ка олтару, као деца која се дошаптавају на испиту. „А ти, да ли си икад ушла у цркву без мараме?“ Она слеже раменима. „Једном ме је мајка ошамарила што сам као девојка ушла у оволико краткој сукњи.“ „Да, неко би рекао, ништа страшно, испод колена је... Али твоја мајка је била добра жена, није ли?“ Жена сетно уздахну, а он настави: „Овим девојкама фале такве мајке. А овим свештеницима фали поштовање светиње. Само им је зарада најважнија. Гледај је.“ „Сигурно је и нашминкана.“ „Верова...

Плач у цркви

Неко ме је забринуто приупитао, расплакао се у цркви и не зна шта то значи. Но махом то човек и осети и разуме. Некада је то она проста туга од срца, кад нам неко драг премине, или је у болу, или страда. Некад плачемо јер нам је тешко због ствари на које, чини се, не можемо да утичемо и у реду је изнети пред Бога. Ево ти, Господе, ти реши или усмери, слаб сам, боли ме. Некад је бол толика да ни не проналазимо најбоље речи, и само душа без речи, али нипошто не немо, вапије ка Господу. Постоји онај плач, ако човек у себи носи једну огромну бол, накупи му се расплаче се, и може у први мах бити лакше али бол остаје јер није разрешенa. Потребно је нешто у свом животу да промени, и то што пре. И то је у реду, сасвим је у реду, да пред Богом овако плачемо и тражимо утеху, уз молитву и Свете Тајне. Потребно је само пазити да у томе не дозволимо да емоције надвладају нама, имајући чврсту веру у Бога Који чује и помаже. Туга, дакле, не сме бити неутешна или очајничка, нит...

Омогућава Blogger