Пређи на главни садржај

АВДЕНАГО

БЛОГ МАРКА РАДАКОВИЋА

Претражи овај блог

садржај
богословље
приче
веронаука
о аутору
делатност ван интернета
снимци

Приказују се постови за јун, 2026

Прикажи све

Постови

Пастир добри

јун 04, 2026

богословље

+

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Још постова

КОНТАКТИРАЈТЕ АУТОРА

Име

Имејл адреса *

Порука *

Ознаке

апсурд
беседе
блог
богословија
богословље
веронаука
видео
дешавања
звук
календар

лекције веронауке
љубав
македонско
молитва
мотивација
отац Арца
патрологија
поезија
пост
предавање
приче
Свима сам био све
Филипово
хумор
Deutsch
english
italiano

Прикажи више Прикажи мање

архива

2026 9

2025 43
2024 94
2023 85
2022 98
2021 99
2020 43

Прикажи више Прикажи мање

Marko Radakovic Avdenago

Иди на профил

Пријави злоупотребу

ПОДРЖИТЕ РАД БЛОГА

информације о финансијcкој подршци

Популарни постови

Плач у цркви

Неко ме је забринуто приупитао, расплакао се у цркви и не зна шта то значи. Но махом то човек и осети и разуме. Некада је то она проста туга од срца, кад нам неко драг премине, или је у болу, или страда. Некад плачемо јер нам је тешко због ствари на које, чини се, не можемо да утичемо и у реду је изнети пред Бога. Ево ти, Господе, ти реши или усмери, слаб сам, боли ме. Некад је бол толика да ни не проналазимо најбоље речи, и само душа без речи, али нипошто не немо, вапије ка Господу. Постоји онај плач, ако човек у себи носи једну огромну бол, накупи му се расплаче се, и може у први мах бити лакше али бол остаје јер није разрешенa. Потребно је нешто у свом животу да промени, и то што пре. И то је у реду, сасвим је у реду, да пред Богом овако плачемо и тражимо утеху, уз молитву и Свете Тајне. Потребно је само пазити да у томе не дозволимо да емоције надвладају нама, имајући чврсту веру у Бога Који чује и помаже. Туга, дакле, не сме бити неутешна или очајничка, нит...

Списак грехова (приче из богословије)

У петак прве седмице Великог Поста била би исповест свих богослова. Дошло би неколико свештеника из епархије и обављала би се света тајна исповести у капели богословије, на спрату. Прве године сви смо имали велику трему због овога. Руку на срце, пре тога наши парохијски свештеници махом нису тражили од нас да о причамо својим греховима. Можда због тога што су нас сматрали децом, а вероватније јер здрава литургијска пракса исповести није заживела, упркос њиховим настојањима. Наша је исповест до тад изгледала овако: „Кајеш ли се?'' „Кајем се.“ Епитрахиљ на главу и разрешна молитва. Требало је сад, са својих шеснаест година, стати пред непознатог свештеника и рећи шта си све грешио. Није то мала ствар. Другачије је кад то требаш изговорити, некако тај грех постаје далеко јаснији, конкретнији, а ти у својој намери озбиљнији и духовно одговорнији. Професори нас упутише да добро размислимо о свему учињеном, реченом и замишљеном, пронађемо у томе своје слабо...

Да ли се молити за некрштене?

Да ли се треба молити за некрштеног и у ком случају и да ли је то грех? Да ли је грех помолити се за тек рођено некрштено дете или треба сачекати да се крсти? Сасвим је у реду и хришћански да се молимо Богу за све људе које волимо и до којих нам је стало, па и за непријатеље, ма које вере били. За некрштене се молимо у личним молитвама, не дајући свештенослужитељима њихова имена да их спомињу у Литургији. Црква се не моли за некрштене поименице, иако се свакако моли за цео свет. Корисно је и молити за неверујуће, да би им Господ „омекшао срца“, да би пред њих поставио стазе на којима би препознали Њега као Истину. Са друге стране, иако се молимо за таквог пријатеља, морамо бити свесни да га неће наша молитва променити или спасити, већ Господ ; неће га наша молитва усмерити ка спасењу, већ он то мора учинити сам, својом вољом (ако направи такав избор). Вера је лични однос Бога и човека. У веру се зато не убеђује, она се тихо, а очигледно сведочи животом. Ми лично можемо да се помо...

Омогућава Blogger