Виђам по Далмацији старине које чувају овце и делују тако природно, срођено са природом и животом, смирено. Гледам недавно на интернету човека како дозива неке овце. Стадо овца, пасу, он их дозива, оне игноришу. Зове их и нека жена, ма ништа, као да су глуве. Тада их позове газда, њихов пастир, оне се све прену као да их је неко њихов ословио по имену и одмах дотрче до њега. Рекло би се, дотрче посвећено, радосно, чак и с љубављу, тако делују те немуште животиње кад их позове њихов пастир. У данас читаном јеванђељском зачалу (Јн. 10), поред осталог, видимо да Христос каже за пастира: “...овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их и када своје овце истера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов. А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца.” “Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце... Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају.”
Често говорим ђацима: нисте ви изабрали Христа, Он је изабрао вас. И позвао вас је, јер је Пастир Добри. Тако је учинио са својим апостолима, тако чини и кроз историју. И та лепота препознавања, то је, убеђен сам, нешто што човека може најдубље да дирне и разгали до сржи. Јер сви људи створени су са потребом савршене, чисте љубави и потпуне истине. То је лик Божији у нама, природно хрлимо ка Прволику, ка Оригиналу. Временом, рањавани, ућуткивани, разочарани, огорчени, мењани, или просто огрезли у себичност, многи забораве или преобликују ову природну и здраву потребу у нешто друго, изопачено. Бол више не хрли ка љубави већ постане јед и гнев, туга више не иде ка Утешитељу већ постане очај, грех се не приводи Оцу да зацели, већ се продубљује до пакла. Но која је то радост – препознати да постоји смисао, утеха, нада, савршено потпуна љубав – и да је то све Христос! А Ко је с Њим, и са Оцем је и Духом, и то није нека млитава спона, то је најчвршће могуће јединство, заједница јача од породице, силнија од начина како се атоми вежу у једно. Близину, додир и јединство са Вечним не може ништа и нико раскинути ни умањити. Он нас не дȃ. Не допушта да нас ико, икада, икако од Њега отме и уништи. “Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду. И ја им дајем живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке моје. Отац мој који ми их је дао већи је од свих: и нико их не може отети из руке Оца мојега.”
Зато је Христос умро на Крсту. Не да би задовољио неку слепу правду, већ зато што нас није дао. Није нас дао зломе и смрти. Кад нам дођу кроз живот бол, туга, гнев, учинио је да нам не буду семена за нашу пропаст, већ бреме које Он носи са нама. Он нас у Свом Крсту и у Свом Васкрсењу и Својом љубављу – ослобађа тог терета. Јер бреме је Његово лако, бреме је Његово љубав. Волети, упркос свему. Поуздати се у чисту, потпуну Љубав, упркос свему. Предати се Његовом загрљају, у Његове руке. Јер Он је већи од свих и свега.
Не дај нас, Боже, и даље нас чувај, највише од нȃс самих. Јер људска злоба, лицемерје, маловерје, сплетке и насиље, све ће то ишчезнути у сили општег Васкрсења, што је омогућено и започето Твојим Васкрсењем.
Не дај да посумњам у савршено Чисто, Невино, Свето, Искрено.
Не дај да не препознам Твој глас или пођем за гласом туђина.
Не дај да се уморим од кретања за Тобом.
И нико ме неће отети из руке Твоје.
Коментари