Лето је било, почео мрак да пада и да пријатно лади, а ми у летњиковцу оца Арсе. Нешто смо то поподне по врућини радили, преносили, шта ли, Бог свети зна, чини ми се да смо нешто силазили у подрум и нешто тешко преносили, а шта ли, убијте ме, давно то било. Није ни битно. И почастио је људе који су помогли, онако, кроз шалу и збиљу прозборио с њима, као и увек. Упркос инсистирањима да не треба, платио трактористи...
Ма шта смо тад радили, ево паметан нисам, био и трактор.
Ја сам пио већ треће пиво, иде то мени по врућини (а и кад је нема), а он лети само соду-воду волео, не киселу, него баш соду воду.Сећам се, нешто причали о неким свештеницима. Да не кажем оговарали их. Како праве зврчке једни другима.
„Пази се ових ствари.“, рече. „Каин је убио брата и лагао Бога да не зна где је. Рек'о Му је: зар сам ја чувар брата свога? Као да спира одговорност. А то је могао да каже јер га није волео. Кад волиш некога, па ти га и чуваш. Где неко децу да не чува? Или жену? И брата. Где ћеш рећи: зар сам ја чувар своје деце – знаш да јеси. Али нећу их сакрити од живота. Е то ти је друга опасност. Кад људи побркају љубав и кавез. Мени и кера овога жао држати у кавезу.“, и ту усмери руком на бокс у дворишту, а тамо је био медвед. Загледам ја оног торњака, огроман пас, све се надам да протина жалост неће преовладати и да га неће преда мном ослободити.
„Можда да узмете мањег пса?“,
Био је отац Арса нешто одлутао мислима, као да се питао има ли пас воде или да му није било превруће, баш је био дахтао исплаженог језика.
„А?“, прену се он.
„Реко, можда да узмете мањег пса?“
„Ма да не бих, кер испод десет кила је мачка. Шта ће ми то, треба ми чувар. А и ти ситни су сви некако исфрустрирани, знаш? Помало ко и људи. Част изузецима. Шта сам сад причао?“
„Друга крајност, кад људи сувише чувају оне које воле.“
„Е, да, то ти опет није љубав. Боли родитеља и док гледа како му дете пада док се учи ходању, но мора да научи. Мора да пада. Мораш и највољенијима допустити простор за грешке и последице, да науче и расту. Не можеш човека упрегнути као пса.“
„То раде сад.“
„Које?“
„Вежу дете на узицу, око прсију, да им не одлута, и оно тако иде преда њ.“
Раширише се оцу зенице, просто не верује, па се прекрсти.
„О Мајко Божија и Свети Јоване, водају дете као куче, где си то видео?“
„У Кнез Михајловој. Веле да је то само модернија верзија дубка.“
„Ето ти сад. Мрско им потрчати за дететом, па ајд на узде, ко кобилу, Боже ме прости.”
“А реците Ви мени сада... Како помирити те ствари... Јер с једне стране, свако од нас има одговорност за оне који воли... Али, с друге стране, они имају сву своју слободу да живе на свој начин и да... Како да кажем...”
“Кажи како мислиш, теолошки прецизно, имају сву слободу да буду будале!”
“Па да.”
“Волиш човека али не иде ти увек од руке да га разувериш од његове глупости.”
“Тако је.”
“Немам ти ја ту одговора, бекријо. И ја бих волео да ми неко каже. Ео ћу се жив смаћи с људима на парохији. Онај има добар брачни живот а исповеда ми, хрли ка некој роспији. Она друга све нешто чамотна, јадна, пати за којештаријама са посла а Бог јој дао све, неће ни да се радује, ни да се удаје. Ма бар и да се држи за руке са неким бећарем, па да живне зера... Које си ти годиште?”
“Осамдесет седмо...”
“А матора је за тебе... Мада. Ако оћеш, ако ти досадно...”
“Нека...”
“Но највише боли кад је најближи, знаш ли ти да је моја рођена сестра умрла некрштена?”
“Е па нисам знао, оче.”
“Говорио, молио, и оде она брзо, мученица. Добра душа, па све рачунам, опростиће Бог њеној лудости и млакости. Но мене дуго прогањала савест, ето, силан неки свештеник, роду своме није мисионарио ваљано. А ваљда Бог и кроз то смирује, васпитава – јер од куд мени идеја да ћу ја учинити неког спасеним или не?! Него Богу препустиш и... И то ти је увек одговор. Учиниш, брајко, што можеш, савест да ти буде мирна, а остало све Њему. Носи Он то. Од оног петка на Голготи, носи нас све.”
“Па ни Њега нису сви послушали... Осим Јована сви апостоли се разбежали.. Јуда издао, Петар одрекао...”, велим ја.
“А шта мислиш како ли је тек Њега то болело? О том Крсту се мало говори... Али то ти је љубав... Волиш и кад вољени падају и страњају. А и ми ћемо падати и друге изневерити, Бога највише. Воли људе, изнад и пре свега. Нису они објекти твоје мисије, то је јадно и гордо тако мислити... ниси ти једини посланик да их усмериш ка спасењу... Ти их воли, упорно и смирено, и буди ту за њих. Нису они спољашњи објекти, но унутрашња сидра, наши свети одрази, оно што нас чини боголикима. Одговараћеш за то колико си их волео, а не за њихове изборе.”
Птичице неке су певале, мрак се полако спуштао, ми седимо у мајицама, на пластичним столицама у летњиковцу, пије сваки своје пиће, мислимо сличне мисли, знајући да ћемо ми, људи, увек бити људи, тешки и наопаки, робови своје “слободе”, а Бог да ће нас увек једнако и силно волети.
Коментари