Прича ми један пријатељ пре неки дан, Дарко се зове, Дака га зову, нешто премештали код њега, намештали, нешто мало експлодирало на овој врућини, но није то сад важно, сели ми у двориште да попијемо пиву, ред је после добро обављеног посла и литре пуштеног зноја, и прича ми човек.
“Одем ти ја у онај хипер маркет али сад је он и већи него хипер.”
“Па шта је онда?”
“А откуд знам, није то метрика па да имаш милиметар, километар, откуд знам шта је веће од хипер...”
“Гига?”
“Ултра?”
“Омнимаркет?”
“Није ни важно, Марко, тамо у Београду направили маркет велик као Борча и одем ја пред полицу са кексима, да узмем тај исти кекс што једем осам векова.”
“Класични онај Велнес.”
“Ето, и ти знаш.”
“Једеш га откад се појавио.”
“Једва ти ја њега нађем. Огромне полице са кексима. Има, мислим, полица са кексима као све собе у мојој кући. Хиљаде врста кекса.”
Умео је да претерује у описима, до сад вам је јасно, али шта ја знам, и у тој хиперболи лакше схватим поенту. Наставља он:
“Држим ти ја онај свој кекс, све гледам њега, па гледам неку другу, лепшу кутију, други кекс, па лепше изгледа пети кекс... Па узмем, читам, има ту свашта нешто, многе ствари не знам ни шта су, нека воћа сушена, сунчана, масирана и хлађена палмом, лудила нека... Но ајд, кажем себи, то скупо, а опет, два моја Велнеса једно ово, што не бих пробо нешто егзотично мало, разумеш ти мене? Не бих ли се и ја мало оегзотисао... ”
“Да се частиш?”
“Јашта, да се частим... Но онда одложим тај кекс са черимојом и птичијим млеком, па видим неки који је као да га је моја баба покојна Марица пекла недељом пред премијерне епизоде Срећних људи, тачно ми замириса и кекс и дрва у пећки и бабин џемпер, онако је вуна мирисала мало на влагу, мало на козе, мало на лаванду.”
“Суздржи се с описима, сад замишљам да кекс има те укусе...”
“Није ни важно, поента је да сам ти ја ту ост’о 15 минута гледајући кексе, брајко мој.”
“Их! И који си на крају узео?”
“Велнес. Исти онај. Мада немам проблем с тим да неко узме и нешто друго, но сам одустао због илузије избора.”
“Како сад, илузије?”
“Дошао сам да купим Велнес и купио сам Велнес и – крај. То је од почетка био мој избор и слободна воља, све остало је била манипулација. Покушали да ме заведу старим, добрим триком – није ти довољно. То нама раде, од кад је инфлација завршила. Ма шта причам, од почетка, од Адама и Еве. Све нас лажу: немаш ти довољно. Не говорим, јасно, о Божијој правди и истини, то није кекс, то је сушта потреба сваке душе и сваког друштва. Али све око тебе те убеђује да немаш довољно, ни количински, ни квалитативно, па ни духовно, и само те маме да тражиш боље и више. Још ти то пласирају као лични раст и љубав према себи, док се упоредо осећаш несрећно, и омрзнеш неретко себе, увек сматрајући да ти из неког разлога треба више и боље и ново.”
Сркнуо сам пиво, размислио, почешао се по глави и питао га:
“А јел мораш ти од кекса да направиш егзистенцијални проблем?”
“Океј, ајде, нек буде да претерујем... Али ајд ми реци да ови млади људи нису у проблему кад уђу у везу, упознају особу у својој сложености и несавршености, а онда им на друштвеним мрежама стално избијају други људи који стално изгледају и звуче, по њима, боље...? Они држе свој кекс у рукама, кекс који чак и воле, али – хеј! – на полицама, јавно, јасно – бар онолико јасно колико паковање дозвољава – стоји нова, доступна роба... Ми смо старији мало, па смо и отпорнији... кажем ти, клинци су у озбиљном проблему, бркају слободу избора и илузију избора које им пласира тржиште.”
“Зашто је илузија?”
“Зато што - ђаво и јабука. Зато што мислиш да си слободан док си изманипулисан, а чим си манипулисан ти си преварен, те си роб туђих воља и жеља, а не својих. Зато што ти та назови-слобода стоји на ногама допамина, кортизола, окситоцина... Тржиште и интернет управљају твојом психологијом и биологијом, па помислиш да ти се свиђа.. не знам, Силвија која је као на 5 километара од тебе и да ти се једе... не знам, неко смеће из Мекдоналдса поред материне мусаке...”
“Ех, па нисмо ми толико слаби.”
“Ми смо екстремно слаби. Само будала то не увиђа.”, рече он и сркну пиво. “Баш леп залазак сунца.”
“Јес, валај... Које ти је ово пиво?”
“Хм...? Неам појма, неко из Румуније, било на попусту. И лепа флаша.”
Коментари