Човек као човек, нема само једну страну.
Планина је то, човек, има нивое, различито растиње, змије које се гнезде, има бистре поточиће, лековите и отровне травчице.
И ајд ти сад реци, да ли је та змија што зна да уједе зла или је просто змија, да ли је та отровна биљчица претња или ми не знамо са њом, бркамо је са лековитом?
Ајде ти буди мудрац па кажи с пуним уверењем да ли је то што те је тај човек повредио потврда да је он зао или је просто уморан, неснађен? Можда му је просто такав карактер, хировит, брзоплет? И ајд буди паметан, да ли га због тога пред Богом и људима оптуживати, или то приписати лошем одгоју или његовој неснађености са другим човеком... Ко ће то рашчивијати?
Да зли људи постоје - постоје, некада и немају стварне разлоге и поводе, па да ти сад кажеш: повређен је и није зацелио, претворио је бол у гнев и злобу. Зло је стварно, макар немало своју суштину, то је недостатак добра. Код некога је то мањкање добра толико да можеш рећи да је зао. Тада је и беспотребно тражити разлоге и изговоре, ради земаљске правде и због заштите себе и ближњих. Иако и тад крајњи суд препуштамо Богу.
Али човек је планина, и то висока, ваздух се око њих мења, мириси, осети, потреси – зависи где и када си им се приближио и како су на тебе реаговали. Негде је земља мекша и плодна, негде сува и оштра стена.
Човек, ајд ти њему знај.
Ајд себи знај!
Створиш план са својим животом, планираш сутрашњи дан, некад и своје речи и реакције, па сам себе изненадиш - изневериш или одушевиш.
Ако си у сталним шоковима и изненађењима са самим собом, па како да не будеш са осталима?
Човек је планина.
Једна је страна планине сунцем обасјана, док је друга у сенци.
Негде је на путевима одрон камења, док се други отварају пред тобом као писте.
Кад је киша или магла, ни не видиш где си, можда се изгубиш и паднеш, а кад је леп дан храни те планина дивљим купинама и поји изворском водом и сунце ти греје образ.
Шта ти знаш, шта је у човеку?
И шта ти знаш, како он тебе осећа и колико проналази путељке и крошње и хладове на стазама твоје планине?
Човек као човек, нема само једну страну.
Нема ни четири стране, није човек квадрат.
Не можеш га ни премерити, ни оивичити, иако има и тело и висину и тежину, има и звук гласа и боју косе, али ајд ти омеђи човека, ајде га дефиниши, и кажи и њему и себи: е ово су ти границе, оволики си и овакав си, и то је оно што си јер те ја као таквог препознајем.
И шта би било да неко други и трећи каже то теби, на основу твоје руке док му додајеш чашу воде, или на основу које пошалице која није добро легла или није казана у прави трен и на навикнут начин?
Шта ако ниси имао добре примере, ниси изнашао добре начине, и твоја се планина запустила, прогутало је шипражје, дивље звери се хране лешинама јер неке ствари не умеш да пустиш и дозволиш животу да буја и расте...
Човек као човек, не знамо ми њега.
Али га опет волимо.
Или не волимо. Ваљда је и то у реду. Не идеализујем.
Важно да га не мрзимо. Да не рушимо његову планину и не палимо његово жбуње.
Да га прихватимо и таквог, зашумелог и подивљалог, или опустелог и оголелог, јер човек је планина и нису све планине исте и нико од нас не тражи да на свакој боравимо.
Само, ето, узмимо у обзир да познајемо једва један спуст, један путељак једне планине, и то онај који води до нас. А ко зна колико је лепо на врху те планине, и ко зна колико је вољених у њој покопано, и ко зна ко ју је све палио, крчио и ко је наново ма њој садио, ко зна које биље у тој земљи успева и ко зна које птице певају у свим њеним крошњама, ко зна колико громови у њу туку и колико је бубица које је једу и крче своје невидљиве тунеле...
Човек као човек, он је тајна, никад до краја истражена, често предивна, често веома опасна.
Али га опет волимо.
Коментари