“Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?” (Псалам 137, 4)
Чини се да је свет одувек имао прогнанике. Православна вера на њих не гледа само као на личности које доживљавају тренутну, тескобну ситуацију, нити само кроз призму политичко-друштвених околности. Прогонство има своју дубоку духовну и егзистенцијалну димензију.
У ширем контексту, сви хришћани су странци на земљи. Први људи су заслужено прогнани из рајског врта. Као њихови потомци, сви стремимо повратку у Рај. Повратак нам је омогућио Христос Својим Васкрсењем и позивом да се с Њим сјединимо, у Чаши Господњој и кроз све што чинимо. Ако смо доследни Његовом позиву, неминовно је да се осетимо као да не припадамо овом, често окрутном и бездушном, отуђеном свету. Тако за хришћане пише у старом спису, “Посланици Диогнету”: “Живе у отаџбинама својим, али као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.”
Кад посматрамо библијску причу, видимо да је у великој мери прожета сталним сеобама и потрагом за овоземаљским домом и стабилношћу. Мојсије и јеврејски народ одлазе из Египта ка Обећаној земљи, земљи њихових отаца. Потомци ће ту земљу изгубити јер су били неверни савезу са Богом. Јерусалим, свети град, место богослужбеног и савезног сабирања целог народа, пада у руке непријатеља, храм бива порушен а Јевреји одведени у ропство у непријатељску земљу. Тада настаје велика туга, потресно описана у многим пророчким и песничким библијским књигама. Плач Јеремијин каже: “Како седи сам, поста као удовица, град који беше пун народа! Наследство наше привали се туђинцима, домови наши иностранцима. Своју воду пијемо за новце, своја дрва купујемо. На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора.” Псалам 137. говори о Израиљцима који у ропству вешају харфе о врбе одбијајући да послушају своје мучитеље, те да се радују и певају веселе песме из отаџбине. “На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо сећајући се Сиона.” (Пс. 137, 1). Ипак, у пророчким књигама провејава обећање о повратку у Јерусалим, о слободи и напретку, о Спаситељу који ће то омогућити. Иако се повратак заиста и десио, јеврејски народ је наставио да буде потчињен различитим властодршцима. Тада расте потреба за Спаситељем и месијанском ером. Када је Спаситељ заиста и дошао, већина Јевреја је била разочарана, будући да није донео политичко ослобођење од непријатеља, ни велику и моћну државу. Делом су Га зато и убили. Уместо политичке слободе, омогућио је онима који Га следе – слободу од греха и смрти. Уместо обнове овоземаљске државе једног народа омогућио је свима који су с Њим – Небеско Царство.
Вреди напоменути да је и Сȃм Христос био избеглица, још као беба. Богомајка и праведни Јосиф с Њим беже у Египат да би сачували животе (Мт. 2, 13). Он Себе поистовећује са сваким странцем и дошљаком, имамо призив да их угостимо и заштитимо: “Странац бејах и примисте ме” (Мт. 25, 35). Живео је у потпуном сиромаштву, често се ослањајући на помоћ других: „Лисице имају јаме, и птице небеске гнезда; а Син човјечији нема где главе склонити.” (Лк. 9, 58) Свесно је изабрао да тако живи и тако умре – као обесправљен и често омражен. Свети Јован Златоусти наводи да је Христос намерно прошао пут избеглиштва како би посветио и утешио све будуће прогнанике. Православље управо зато истиче филоксенију илити љубав према странцима као супротност ксенофобији (страху од странаца). Срби су нарочито гостољубиви и при том не гледају нужно народност или порекло својих гостију знајући да је сваки човек створен по лику и подобију Божијем, те да гостољубивост и помоћ није само морални чин већ пројава љубави и природно настављање на богослужење.
Косовски завет је сведочење Новог Завета, следовање Христовом избору, свесно бирање Царства небеског знајући да је важније, светије и прече но било које земаљско царство и богатство. Косовски избор није тик пркосно одолевање много јачој претњи, то је достојанствено истрајавање у Христу, свесно узимање крста знајући да за страдањем следи Васкрсење. Тако је и српски народ у Далмацији следовао Христу: како они који су кроз историју исповедно страдали или положили своје животе због своје вере, тако и они који су оставили своја огњишта. Очували су свој идентитет и у том чувању много тога и изгубили. Ипак, остале су многе светиње као духовна, земно-небеска сидра, како православнима у Далмацији, тако и онима који је посећују. Упркос суровости историје, па и природе, вера се калила кроз векове и данас истрајава. Иако су многи Далматинци у новим срединама храбро наставили са животом, неретко остварени као породични и пословни људи, често их прати осећај странствовања, егзистенцијалног егзила. О томе сведоче и многе народне песме које подсећају на псалме у којима се жали за отаџбином. Важно је знати да прогнана лица имају посебно место у Божијем Промислу јер њихово страдање и губитак земаљског дома могу постати благословен пут ка задобијању духовног богатства ако свој крст носе са смирењем и надом у Бога. Тако је кроз историју било много прогнаних који су постали Светитељи. Св. Апостол Павле је већи део живота изнова био прогањан, а скоро сви апостоли су због мисије били дошљаци у туђини. Прогнани су били и Св. Атанасије Велики, Св. Јован Златоусти, Св. Јован Шангајски, Св. Пајсије Светогорац, Св. Николај Жички, итд.
Бог нам свима припрема Град који је наша прва Отаџбина. Свети апостол Павле пише да многи верни Богу: “признаше да су странци и пролазници на земљи. Јер они који тако говоре показују да траже Отаџбину. И да су мислили на ону из које су изишли, имали би времена да се врате; али сад желе бољу, то јест небеску. Зато се Бог не стиди њих да се назива Бог њихов; јер им је припремио Град.” (Јеврејима 11, 13-16)
Жал за земаљском отаџбином је сасвим разумљив. Али не смемо нипошто заборавити да су сви православни странци у овом свету и да нас Господ никада не напушта ако смо уз Њега. Ниједна земаљска држава напослетку не може да пружи трајан благослов и постојан мир. Дом нису само зидови и географске одреднице, дом је тамо где је незалазна Љубав, где је чиста Истина и неумрљана Правда, а то је само и једино у Богу, а уз оне које нам Он пошаље као сапутнике. А тада ни слово на папиру, ни државна граница, ни физичка даљина, ни сама смрт нема одлучујућу реч. Православни хришћани, поштујући земаљско, живе небески, на свакој Литургији проглашавајући своју Прву Државу, Прву Отаџбину, Град и Дом: благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа.
(Текст је објављен у часопису Епархије далматинске "Крка"
Коментари