Дуго сам избегавао да читам своје дневнике. Чак мислим да их никада нисам ни читао од када сам их написао. То су моји први писани покушаји осмишљавања живота, а још више, покушаји разумевања себе самог. Нисам сигуран да сам дневнике икада писао да буду читани, већ да бих тада исказао себе. Избегавао сам да их читам из очигледног разлога нелагоде и непријатности. Замислите сами себе док сте били тинејџери или адолесценти? Сматрао сам, дакле, да ће ми бити више непријатно и мучно, но смешно или лепо, понајмање корисно. Избегавао сам читање и због неких мојих личних падова, грехова давно исповеђених, но макар душа и зацелила, остане ти давни грех као неки зарастао ожиљак и не би да се подсећаш бола који си другима и себи наносио, и начина како си од Бога одлутао.
Но ипак сам данас прочитао, на прескоке, нешто од тих дневника. И шта сам запазио?
Да, постоје делови веома непријатни за читање, и нека болна подсећања, али сада, када радим са младим људима, увиђам да сам размишљао сасвим у складу са својим годинама. Тражио сам свој „глас“, свој „лик“, нисам најбоље знао ко сам, и сва туга и несигурност, често и посрнућа, били су саставни део мог развоја као личности. То не значи да икако оправдавам своје лудости, грехове и глупе изборе, нипошто! – али, оно што ме је Бог благословио, дао ми је снаге да учим из њих и да након њих оснажим. Моја падови нису остали тек ожиљци, већ ме, бивајући опомене, данас држе будним и пажљивим. То су кушани отрови који су, искуством Божије љубави која опрашта, постали антибиотици и противотрови – и што је запањујуће, не само за мене, но, некада, даром Божијим, преливени у речи и сусрете, постају некада лековити и за друге.
Друго што сам запазио, памћење је често варљиво. Рецимо, толико сам себе оптуживао што се нисам више потрудио око неког пријатељства, да сам сасвим заборавио да нисам ја био тај који га је окончао, ни који је једини крив, одговорност другог сам сасвим заборавио, као и околности наших животâ. Већ дуго сам, чак, памтио след догађаја и разговора који се уопште није тако десио – јер кривио сам себе и временом причу прилагодио свом доживљају. Ово људи раде много, много чешће него што мисле. Може да иде и у обрнутом смеру, да тамо где су кривци доживе и запамте себе као жртве.
Треће, чак је и само поимање стварности варљиво. У дневнику сам нашироко писао како сам смотан, неречит, ружан, како немам пријатеља, итд. – знате већ, класична младалачка несигурност која често има неке корене у егоизму. И упоредо сам писао о многим момцима и девојкама са којима сам се искрено дружио, као да се подразумева да су они ту, на десетине људи (неколицину уопште и не могу да се сетим ко су!). И колико сам се сналазио, борио, млад запослио, итд.
Шта ми то говори о данашњици и сутрашњици? Прво, да сви ми, често, веома субјективно доживљавамо и свет око себе и свет у себи. Мој живот још траје и Бог свети зна колико сам ствари погрешно разумео и доживео, и тек што ћу! Од те субјективности је скоро па немогуће побећи, нисмо роботи! Проблем је што је она махом мрачнија од бојâ које нас окружују, и увек је хладнија од Светлости Истините која нас греје.
Читајући дневник, и то на прескок, схватио сам колико је, у ствари, било љубави у мом животу. Много више но што сам увиђао јер сам, ето, много тога узимао здраво за готово. Толико драгих људи, пријатеља, родбине, комшија; са толико људи остваримо неки однос, сусрет, кретање. Чак и док сам читао о покојним људима, осмехивао сам се, јер љубав је остала, они су и даље живи на извесни начин. Пред Богом свакако.
И толико је шанси! Само се не смемо уплашити, затворити, отуђити, посумњати у величанственост живота и светињу сусрета. Човек, кад би могао свој живот бар на трен да види и доживи „ван своје коже“, на трен да је отргнут од ланаца греха и омче бола, колико би му захвалност испунила душу! Само би певао Алилуја, и љубио живот, као малено дете што љуби мајку.
Велик је сваки људски живот, без изузетка. Ми га можемо учинити маленим, космос љубави можемо свести на грам, и згурати га у кутијицу шибица. А можемо препустити Богу да нас води, те да пловимо неограниченим.
Марко Радаковић
П.С. Завршетак уноса за 11. април 2006: „И на крају, после све драме и проблема, нису ме избацили из школе због писања али не верујем да ћу икада више ишта писати да други то читају, не треба ми овај стрес у животу.“
Коментари