Много се у
Православној Цркви говори о брачном животу и монаштву, као о два пута која
свако од нас може да одабере. А особе које нису ни у браку, ни замоношене, скоро
се и не спомињу, шта је с њима?
Прво бих се оградио од те речи, „самац“. Ако неко није основао своју
породицу, не значи самим тим да је сасвим сâм. Као и већина, углавном и даље
има породицу из које је потекао. Има пријатеље, познанике, пословне колеге.
Тзв. «самци» имају скоро све што и особе у браку, осим брачног партнера и
(можда) деце. И то није све што они јесу, ако су тренутно сами, не морамо их
дефинисати као самце. Али ми је у наставку лакше да користим ту реч.
СВЕТО ПИСМО И САМЦИ
Брак и породични живот је благословен већ у првим главама Библије. Брак је
благословен али то не значи да је обавезан, нити да је то Божија воља за све
људе. Многи светитељи и светитељке нису ступали у брак, рецимо пророк Јеремија,
Свети апостол Павле. У Делима апостолским сазнајемо да је Филип имао 4 неудате
ћерке које су пророковале (Дап.21,9). Новозаветне личности, свете сестре Марија
и Марта, и њихов брат Лазар, нису се женили или удавали, као ни Марија
Магдалена и многи други свети кроз историју Цркве. Па и Сâм Господ Исус Христос
није ступао у брак. Сви они нису били монаси јер се монаштво појављује неколико
векова касније. Многи начин живота ових личности наводе као претечу
(претходницу) монаштва, што и јесте тачно, али зар онда и самци, иако нису дали
завете, не могу да обављају подвиг мимо брака, као и ове свете личности?
У невенчаним и незамонашеним светима видимо да Бог заиста не прави од ожењених или
удатих неке миљенике, нити одбацује оне који нису у браку. Светом Пророку Јеремији
је, рецимо, Бог заповедио да се не жени – «Немој се женити и да немаш синова,
ни кћери на том месту!» (Јер.16,2). И Јеремија је тај крст прихватио јер је
имао поверење у Бога и знао је да за њега има план који надилази његове личне
жеље.
Овим се отвара и велико питање: да ли је Божија воља да неко остане самац
јер је Бог за њега одредио неки другачији, не-породични пут? То је питање на
које нико не може да пружи дефинитивно тачан одговор, осим Самог Бога, а он на
та питања често не одговара директно и сасвим јасно. Колико је утицао Божији
план, колико животне околности, колико наша лична жеља или можда пропусти, то
свако мора да запита себе.
Шта каже Нови Завет? Христос вели, како преноси Матеј 19, 11-12: «Не могу
сви примити ту реч до они којима је дано. Јер има ушкопљеника који су се тако
родили из утробе матере; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има
ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небеског. Ко може примити,
нека прими!» Јасно, дабоме, да Христос не мисли само буквално на кастрацију,
већ на оне који сами себи контролишу жеље и нагоне зарад већих циљева, зарад
Царства небеског. То не значи да су особе у браку неспособне да то учине, али «ко
може да прими, нека прими» – неко се посвети монаштву, а неко и безбрачном
животу зарад поменутог. Можда бисмо могли и ове Христове речи да су се неки
родили ушкопљени да тумачимо у смислу да се неки људи роде без физичких или
интелектуалних могућности за брак (немојмо ни њих заборавити), или су рођени
као такви типови личности, који немају жељу за породичним животом. Рецимо,
Никола Тесла.
«Други их ушкопе» – ово осим буквалног значења, које се и дешавало у Христово
време (људе су на силу претварали у евнухе),
данас можемо да тумачимо у смислу неких проблема или траума у прошлости
које су нанели други, па се особе тешко опораве од тога, одустану од жеље за
браком, па и од жеље за сексуалним односом. Али то је слободно тумачење.
Апостол Павле се наставља на ово, кроз седму главу прве посланице
Коринћанима где већим делом говори о браку и безбрачности. Поред осталог каже:
«Само како Бог сваком додели, сваки како га је Господ призвао, онако нека
живи». 1.Кор.7, 17.
Христос говори како је брак, иако благословен, на извесни начин друштвена
појава, а не нека суштински важна одредница из перспективе вечности. То је
можда најбоље указао кад су га питали с ким ће по васкрсењу мртвих бити у браку
особа која је имала неколико бракова: «Јер кад из мртвих васкрсну, нити се
жене, нити удају, него су као анђели на небесима» Мк. 25.
У причи о свадби царевог сина је поменуо оне који су позвани на славље, то
јест, у Царство небеско, али су се изговорили тиме што су се оженили. (Лк. 14,
18-33). Има људи којима је послушање
породици веће но послушање Бога, што није добро (о томе смо раније говорили,
ставићу линк испод).
Многи веома погрешно тумаче Христове речи у Јеванђељу по Јовану кад каже да
ће Бог одсећи сваку лозу која не рађа добар плод. Па веле да се то односи на
људе који се нису женили, ни удавали, те ни немају деце. Али контекст реченог
је сасвим другачији. Христос каже: «Ја сам истински чокот, и Отац је мој
виноградар. Сваку лозу на мени која не рађа одсеца је, а сваку која род рађа
чисти је да више рода донесе... Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја
у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не може чинити ништа». (Јн. 15,
1-5) Након тога следи заовест о љубави. Дакле, није реч о нечијем брачном
стању, ни деци, већ о заједништву са Христом, о плодовима вере и љубави, сасвим
невезано за наше брачно и породично стање. Исто је и са причом о бесплодној
смокви.
РАЗЛИЧИТИ «САМЦИ»
Постоје различити самци. Тако имамо оне који се никад нису венчавали и
немају деце. Број ових особа све више расте и чини се да су мушкарци бројнији.
Ту су и самохрани родитељи који се никад нису венчавали. Овде су то већином
жене. Самохрани родитељи имају далеко веће практичне проблеме (укључујући
финансијске), те им је потребна и јаснија подршка Цркве. А не осуда појединаца (откуд
тако млада мајка, итд.).
Ту су одвојени брачни парови који се још увек нису званично развели. Они су
веома рањиви, будући да се још увек боре са скором прошлошћу, са својим
емоцијама и мислима, али и правним заврзламама. Слично је и са разведенима.
Осим што је њима потребна подршка и разумевање, њиховој деци је то потребно још
више. Јасно да Црква не може на овом плану да уради колико родитељ, али свакако
је потребан много отворенији приступ од оног „развод је грех“. Онда деца на сву трауму
растављања родитеља имају додатни терет јер су им родитељи тако „грешни“. (Кад
говорим о Цркви, овде и даље, мислим на све нас, чланове Цркве!)
Особе које нису имали деце, а развели су се, често (не увек) лакше преболе несрећни брак. Лакше се
„пресече“ повезаност са бившим партнером, особа је храбрија да се упусти у нову
везу. Али развод може значити и крај сна о оснивању породице, нарочито за жену,
па се може појавити дубока туга.
Ако су особе разведене а имају децу, углавном је немогуће пресећи сваку
везу са бившим мужем/женом. Ту постоје одговорности и захтеви за обе стране и
нека врста сарадње је неопходна због односа према детету. Ово може добро да функционише, али може са великим
проблемима и стресом. И ту се треба наћи, бити утеха и подршка.
Што се тиче удових, многи се ни не сматрају „самцима“. Они су
ожењени/удати, само је њихов муж/жена преминуо. Постоје они који ће након
уснућа брачног партнера поново ступити у брак, али и они који слободно одаберу
да то не чине и остану задовољни таквим избором, што је већ од особе до особе.
Познајем многе изузетне, вредне, племените особе које се, стицајем
околности, нису никад венчали. И заиста не бих могао упрети прстом и рећи
зашто. Имали су неке везе, неке људе који су их повредили, друге с којима,
просто, нису могли да функционишу. Није да се нису трудили, но некако се није
десило. Велики је проблем ако људи под притиском породице и друштва ступе у
брак, ето, „да не би били сами“. Често они, иако су у браку, остану усамљени,
можда и више него пре брака. Зашто су људи самци? За то је потребна одвојена
тема.
Осим ових постоје, наравно, и многи други и другачији случајеви, али поента
је да хришћани не треба овим људима да прилазе са предрасудама, осудом или
недостатком труда да се разуме туђе стање. Чак и ако не можемо да разумемо,
због комплексности ситуације и недостатка увида у нечији приватни живот, наше
је да прихватимо другу особу. Да не чинимо да се она осећа као да је „промашила
сврху“, што многи чине.
«САМЦИ» У ЦРКВИ И ЦРКВА
ПРЕМА «САМЦИМА»
Бар пет пута су ме питали да ли је тачно да православни хришћани морају или
да се венчају или да се замонаше. Не, не постоје само та два пута. Постоје и
други путеви. Јасно је да би већина људи радо основала породицу и у њој остала,
али дешавају се погрешни избори, дешавају се животне околности на које не
можемо да утичемо, дешава се да нас други повреде. Ово је изузетно комплексна
тема јер не умем да пружим коначне одговоре, будући да се тиче много чиниоца и
различитих животних прича.
Оно што важи за све, били ми самци, породични људи или монаси: себичност и
кукавичлук је оно што разара и нас и људе око нас. Није грех бити самац, грех је повређивати и одбијати људе себичношћу,
грех је не усудити се да волимо јер се плашимо. И исту грешку могу да
направе и они у браку и у монаштву: да повређују најближе због своје
себичности, не усуђују се да воле.
Многи самци не воле да се тако називају, будући да у модерном друштву та
реч као да изазива сажаљење. Као да си пропустио да испуниш неку сврху. Неудате
жене нису „уседелице“, сасвим сигурно не седе и пасивно чекају да их неки
мужјак „одабере“. Већ кроз те изразе видимо да се људи посматрају као особа
минус нешто. То је период у животу кад немају момка или девојку, мужа или жену.
Није нека дефиниција особе.
Сматрам да Црква много више пажње треба да посвети овим проблемима. Самци (ето
назовимо их тако) често не налазе разумевање у својој парохији, па и друштву.
Ретко ко се бави овим питањима, можда ако разговарају са исповедником.
Људи који су тренутно сами су кључни за Цркву, јер ми желимо да и они буду
причасници Христови, наша браћа и сестре. Прво то. Желимо и, ако до тога дође,
да се венчају у Цркви, зар не? И
касније са децом долазе у цркву, деца
постају људи и тако даље. Невезано чак и за то да ли је реч о хришћанима или
није, па то су наши ближњи. Дружићемо се с њима, бити им пријатељи. Ако
случајно постану нераспположени због самоће или притиска друштва, треба да им
се нађемо. Да се забринемо ако се социјално удаље, јер и то уме да се дешава,
они помисле да је свако дружење бесмислено ако их је, рецимо, недавно неко
повредио или су повређени својом немогућношћу да нађу партнера.
И то је, исто важно: нису увек самци криви зато што су сами. Проблем је сложен.
Ако сте самци, нисте увек ви криви за то.
Да, некада, некада јесте, али некада заиста нисте, рецимо, ако сте раније имали
лошу особу уз себе. Зашто себе кривити и нарушавати своје самопоуздање и тиме
могућност да сретнете и заволите некога нормалног?
Хришћани не треба да буду склони осудама кад је реч о разведеним особама.
Некад је, истина, боље остати самац него у несрећном браку. Како каже Соломон
«Боље је живети у пустињи, него са свадљивом женом.» Приче 21, 19. Једнако је и
за свадљиве мужеве.
Самци, као и сви
други, имају одговорност да живе у
складу са хришћанским начелима. Што би значило да треба
да се клоне промискуитетног начина живота (1.Сол.4,1 – 5,8; Тит 2, 6). Самци могу
да остваре добре односе према ближњима и у својој заједници. Могу да остваре
веома дубока и искрена пријатељства. Могу да усавршавају своје личне дарове,
често боље него они у браку. Јасно, нису
сви самци срећни што су сами и то је нормално, али не треба ни да очајавају, ни
да улазе у брак олако. Не треба нипошто да улазе у брак, ето, да би
испунили неку празнину, већ само из искрене љубави.
Црква би требало да
престане да заузима став као да су особе које нису у браку у неком проблему. Да, постоје особе које нису венчане и можда су на путу да до тога дође,
али постоје особе које су сасвим задовољне тиме што нису у браку и то не треба
представљати као да су оне себичне. Мени су, искрено, себичнији они људи који
се у браку понашају бахато и себично, и последице таквог понашања много
драстичније доживљавају њихови најближи.
Нико није изузет од Божије љубави, био он у браку или не. Бити самац не
мора да буде тек неки недостатак, не треба да се посматра као казна, или неки
период чекања, већ шанса да особа усаврши своје дарове, на свој начин, у славу
Божију, а на добробит ближњих. Самци, као и сви остали хришћани, нису заиста
сасвим сами, осим поменутих пријатеља и породице, и пре њих – ту је Бог. Неудати
и неожењени чак могу и више да се посвете вери, јер како каже апостол Павле «Ко
је неожењен, брине се за Господње, како ће удовољити Господу, а ко је ожењен
брине се за овосветско, како ће удовољити жени.» (1.Кор. 7, 32-33) И исто
говори и за неудате и удате.
Свети Апостол Павле нас подсећа и да су сви у Цркви подједнако важни, макар
имали другачију улогу. Он говори о Цркви као Телу Христовом, а о члановима као
о удовима, па каже: «Око не може рећи руци: не требаш ми, или опет глава
ногама: не требате ми. Него, шта више, који се удови тела чине да су слабији,
неопходни су, и који нам се чине да су мање часни на телу, њима придајемо већу
част. Да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за
другога» (1.Кор.12, 21-26).
Проблем је што се многи хришћани, у незнању, на погрешан начин брину за
друге, у овом случају, за самце. Па их често питају: «Јеси ли се удала? Јеси се
оженио? А што ниси? А кад мислиш? Иду године!»
Неки лицемерно, ето, разговора или осуде ради, а неки искрено забринути
желе да се брат или сестра венчају као да су они некако на животној странпутици
само зато што нису у браку. А ко смо ми да то судимо? Ко смо ми да знамо њихову
животну причу и вршимо притисак да се жене, као да су грешни јер то већ нису
учинили. Много ружно. Па хоће и да проводаџишу
без одобрења.
Да закључимо. Усталило се неко виђење да је брак и породични живот циљ
сваког хришћанина, што није тачно. Циљ
је кретање у љубави Божијој, живљење Царством небеским, а то је могуће и у
браку, и у монаштву, и кад си, како млади кажу, сингл. Различити су начини
како се крећемо ка Богу и ближњима, али важно је да се крећемо у љубави.
Христос је дошао свим људима, без обзира на њихов брачни статус. И остварио
је Заједницу Бога и људи, заједницу која цени све људе, и моли се за све људе,
која враћа наду онима који су је изгубили, исцељује повређене, пружа руке
изгубљенима. Ми смо та заједница, Црква, ми бисмо требали да будемо светлост
свету. Били у браку или не.
Бог дарује свим људима да осете пуноћу благодати и радост живљења.
Ако је неки наш пријатељ самац, не треба да га стално сажаљевамо или
гледамо са висине као да није извршио неку животну сврху. Ако је забринут или
усамљен, ако не жели да више буде самац, колико је до нас можемо и требамо да с
њим разговарамо, да га охрабримо, ко то уме да ради, са знањем пријатеља можда
и да проводаџише.
Ако је неко самац и тешко му то пада, а с друге стране, нема одговоран и
зрео однос према животу и везама, онда као пријатељ треба да му скренемо пажњу
и на то. Један од разлога зашто је све мање бракова јесте и што особе много
касније сазревају, ако икад и постану зреле. Опет, одвојена тема.
Ако познајете самохраног родитеља,
поштујте и разумите његов додатни труд да подигне децу. Ако сте колеге на
послу, помозите кад можете, а и невезано за посао.
Самци, нема потребе да се осећате лоше, ни да скупљате незадовољство. Без
обзира на то да ли желите или не желите да «промените статус». Ко жели промену,
често то незадовољство и огорченост смета у успостављању нових веза. Особа
упознаје нове људе испуњена великом сумњом, можда и страхом, улази са већ
написаним лошим сценаријом у глави или самосажаљењем, и то често одбија оног другог. Прихватимо
себе, прихватимо своје стање, немојмо га сматрати као проклетство, макар нам
некада било и тешко. За утеху, често је веома тешко и у браку. И ми смо некада
на граници очаја. Али нико не сме ту да се заглави јер може ту и да остане.
Биће све добро онима који се ка добру крећу, а то је Бог који је љубав. Ово
није заокружена прича, још много тога има да се каже, али не бих више.
Коментари