СВЕТОСТ И АПСУРДИ ЉУДСКЕ ЧАСТИ
Светом Григорију Богослову су сабраћа епископи много тога замерали, толико да се напослетку својевољно повукао, ради мира у Цркви (бар по питању управљања Црквом, но до смрти није престао да доприноси). Но једно од најзанимљивих замерки је била на рачун његове – обичности. Иако је служио Цркви посвећено у свом звању, није им деловао довољно... достојанствено, озбиљно... У ствари, властелински. О томе ће Григорије иронично писати:
“Нисам знао да и ја треба да јездим на скупим коњима, у сјајним кочијама, да и мени треба да приређују дочеке, пријеме са улагивањем, да сви треба да ми се уклоне са пута и већ издалека да ме опазе и да се разбеже као пред дивљом звери.” У својој опроштајној беседи је рекао: „Оставите ме на миру у мојој самоћи... Дајте ми да живим са Богом, коме једином желим да угодим. Доста ми је ове буке и ових почасти које су само маска за немир“.
Сматрао је да чинови доносе расејаност ума кроз бављење новцем, сукобима и политиком. Човек на високом положају често почне да верује у сопствену важност, заборављајући да је само „прах и пепео” пред Творцем. Већ сам писао како се наљутио и на оца и на пријатеља Св. Василија због рукоположења.
Када су хтели да рукоположе аву Макарија за свештеника (што је тада била велика част), он је побегао у друго село и претварао се да је луд. Сматрао је да су чинови „омча за душу“ ако их човек прими ради угледа.
Неки историчари, па и литургичари, сматрају да на рукополагању (давању свештеног чина) кандидат клечи баш зато што су многи од њих присилно рукополагани! Заједница би тиме сломила лажну или просто праву али сувишну скромност појединца, сломила страх и указивала да је потребан Заједници (Цркви).
Данас, јасно, (бар верујем) нико се не рукополаже мимо своје воље, и не постоје овако драстичне ситуације бежања од чина, иако врло добро знам да су многи од којих се очекивало прихватање свештеног чина исти просто избегли из поменутих или сличних разлога. Било је случајева да неки хрле да имају чин, од којих је први помен Симон гатар, који је, у ствари, желео да плати благодат Божију да чини чуда. По њему се назива грех – симонија – трговина свештеним чиновима.
Мислим да је романтизовање прошлости Цркве сувишно, увек су људи били слични, увек је било свега, нема ништа ново под капом земаљском осим васкрслог Христа. Сувишне су генерализације али сувишне су и романтизације и идеализације, како прошлости, тако и садашњости и будућности. Упркос околностима, у свету и Цркви, људи су изналазили начине да служе Богу и Њиме постају Свети.
Немојмо заборавити да се од нас очекује само светост.
То значи да се очекује заједница са Јединим Светим - Христом, наша аутентичност кроз Њега, у сталном преумљењу, и очекује се - никад уморна, себедарна љубав. Бог не тражи подобност општим друштвеним идејама о слободи, моралу, понашању, ставу и моди. Али тражи нас саме, потпуну преданост Његовој љубави. Тражи да Му допустимо да просијава Своју светост кроз нас. Остало је споредно.
„Будите свети у свему што радите, као што је свет Бог који вас је позвао, јер је писано: 'Будите свети, јер сам ја свет'“ (1. Петр. 1, 15 - 16)
Коментари