„Боже драги, што ме смара сад кад крену да се исповедају.“, вели отац Арса мени једне године пред Васкршњи пост, сећам се да смо превозили свеће и неке ствари. Ја се изненадих овом реченицом, скоро саблазних.
„Зар се не треба радовати када има много људи за исповест?“
„Чуј, лепо је то кад ти видиш ту пуноћу покајања. Обгрли благодат и покајника и тебе који, ето, томе присуствујеш и имаш неког удела... 'Де ћеш лепше... “
„Па зашто онда...“ – изустих али ме он прекину:
„Зато што већина долази да пропере своју савест, ето зашто. Као да кажу: ето, попе, нâ! Држи! Као кад ти донесу какву покидану бројаницу јер не знају шта ће с њом. И онда се саблазне кад им кажем да је спале, као, 'де ћу светињу палити? Нека, ево теби, попе. Е тако и са грехом раде. Требало би да га спале, да сатру своје старо себе, да би у Богу саздали новог човека, охристовљеног. Е мој Маркане, не знају многи људи шта је покајање заиста.“
„Како не знају?“
„Па многи не знају, њима је то као деца кад се потуку, и онда родитељи их натерају да се извине али нема у том извињењу срца, то раде да не би добили иза ушију. Е тако ти неки и Бога гледају. Ајд, веле, кад је Бог већ наложио да се извиним, да се извиним, можд се и провучем некако. Не резонују они то свесно, мисле да су се искрено покајали али у начелу то ти је то. Оно дечије, неискрено 'Извини' на које су натерали себе. Но пази, ајд, бар и толико обзира према Оцу имају, не кажем! Добро је и то, можда је неки почетни стадијум вере.“
„Не бих рекао да баш тако људи посматрају...“
„А не, не мисле сви, има и искрених. Еееееј, куда гледаш, коњу!“, нагло укочи отац Арса и викну на неког несмотреног возача електричног тротинета. „Још ми се мршти, мајко мила, и то ми је мушкарац, вози тротинет а има триес и нешто година, Бог нек саклони!“, прекрсти се. „Узми онда и ластиш и играј се, дјете, или оне пиштоље на пуце.“
„Сада имају пејнтбол.“
„Кога?“
„Као оружје али пуца боју. Па се поделе на тимове и ратују.“
„Ако, нек се играју дјеца, и ми смо као мали ратовали.“
„Не, то одрасли раде.“
Погледа ме у неверици.
„О, Мајко Божија и Свети Јоване“, прекрсти се он – Свети Јован му је био слава па га је често помињао. „Ето, замишљам како би Свети Јован реаговао да дође међу те доколичаре да им проповеда Царство Божије и покајање, а они се пуцају фарбама, о Господе, хоће ли ико претећи ово лудило, хоће ли ико од ове дјеце одрасти у мушкарце и жене или ће сви остати тако манити и докони, као да немају пречег посла и бриге! Прво си ме нервир'о али ја се теби дивим да си остао бар толико нормалан.“
„Е... па... хвала.“, нисам био сигуран да је то била похвала.
„И то ти причам, ето. И сад замисли, дођу ми на исповест и сад они очекују неку психотерапију или шта ти ја знам, само што не питају ђе је кауч да легну. Ако могу од Кулина бана, е пре њега ће почети. Више оправдавају своје поступке и хоће да их други разумеју него што се кају због њих, то није покајање. Није им Бог у срцу, него они сами. Па ја стрпљиво, полако, објасни, а они опет о себи и како им је претешко, рецимо, док варају мужа са два клинца, али муж је крив - ух, живци ми одоше, добро не експлодирам. Једном ћу само тако спонтано експлодирати насред цркве.“
„Добро, нека искажу себе, не кажем, али то је више за духовни разговор него за исповест.“
Опет ме он погледа испод ока и одмахну главом. Мени није јасно шта сам погрешно рекао.
„Кад смо ти и ја водили духовни разговор?“, пита ме.
„Па... често.“
„А кад смо водили световни разговор?“ , гледа цесту, па гледа мене, збуњеног. „Имаш ли ти, деране, радно време када си духован, а када светован? Сваки разговор у искреној љубави, па и сваки смислен разговор који служи истини – то ти је духовни разговор. Не кажем, јаве се, разговарамо и некад видиш да човек тражи Христа, и тачно видиш после Исповести и Причешћа, нов, омивен... Некад одмах, некад прође пар година, али усели му се у душу Свети Дух, угњезди се као ластавица, па и човек тако полетан с њом. Живи – а певуши, бори се – а пролеће кроз живот, грациозно, обрадује све на свом путу.“
„Па то је лепо.“
„Ма најлепше нешто, то и мене храбри. А имаш, делијо моја, људи који нису као ластавице, ман' ко пингвини. Дођу и не траже они Христа, него траже да њима све буде потаман. Троми, смотани и са собом и са животом, падају и пузе, не усуђују се да полете, а и како би, јер не допуштају Богу да им да крила. Свикли се на хладноћу и шибање мећаве, а лоша навика ти је озбиљна ђавоља замка. Ух, како ме боле ти људи. Господе, како је то страшно! А све је то од слабе вере. Да знају колико их Бог воли и колико им даје и колико им тек може дати, плакали би од радости!“
„Пролазе људи кроз свашта, оче...“
„Мени причаш, ајде. Не кажем ја да треба да иду кроз живот звиждућући, али храбро да се носе са муком. Знајући да је Бог уз њих. Доброг човек Бог никада не напушта, запамти то. Понови себи то колико год пута хоћеш. Али не оног доброг по правилима морала или...“
„Бонтона...“
„Тек то, мој је отац пљувао по кући. Имао неке проблеме са жлездом, тад се то није ни гледало, навикао по планинама да пљује и остало му. Матер га стално псовала. И ево, некад ја размишљам, пљује ли тамо Горе, како се само суздржава јер овде није могао. Него, кажем ти, не добар човек по партијској линији, него Христов човек. Човек Царства небеског. Искрен, полетан, пун љубави.“
„Ви би требало да запишете некад те своје мисли, звучите дубоко духовно.“
„Погледај ти сад овог дебелог!“, леже он на трубу, исече нас бициклиста. „Па прво смршај које кило, потону ти сиц, искриви се точак, заузео цесту као ФАП, а не знаш ни куд је лево а куд десно, могао сам те спљоштити...! Мада, можда би тад и личио на човека, да се мало испеглаш... Јеси видио ти овог?“
„Да, мислим да нас је кесама закачио...“
„Пуне кесе сендвича.“
Марко Радаковић
Још прича са оцем Арсом овде
Запратите на инстаграму овде, фејсбуку овде
Подршка аутору овде
Коментари