Сећам се времена, делује далеко, древно, када бих желео нешто да сазнам и морао сам да се помучим да дођем до књиге за коју претпостављам да се бави том темом и онда бих већи део књиге прочитао и често не бих ни сазнао оно што сам желео али небројене друге ствари бих открио, и опет некако добро.
Сећам се, било ми досадно, било 5 ТВ канала са небројеним репризама, књиге које су прочитане и некако сам више шетао, причао са људима... Причам и сада, али тада је то био читав маратон, читаво бинџовање разговора – мада тај термин тада није ни постојао. Некад сам знао до зоре да причам са пријатељима и много смо се више некако смејали.
Сећате се и ви, бар мало старији, кад дођеш у неко ново место, па питаш људе на улици за правац, они те пропитају и ко си и код кога идеш и кога имаш ту, неретко се и сретнете опет у другим околностима... Или их не питаш већ просто луташ новим селом, новим градом, путељком поред реке, губиш се и сналазиш.
Раније сам више памтио улице, па и бандере, жбунове и дрва, некако сам се лакше сналазио у простору.
Сећамо се, ми који смо пре мобилних вртели бројчаник фиксног телефона, знали смо напамет бар десет шестоцифрених и деветоцифрених бројева, а недавно нема шансе да се сетим четири шифре банковне картице и морам сад у банку. Једва да запамтим и бројеве за хитне случајеве, и то се мењало нешто.
Сећам се, клинац, чекам усхићено петак после часова да од џепарца купим “Политикин забавник”, шетам читајући, прочитам га за дан и стално му се враћам, јер су ме разонодили текстови, рубрике попут “Веровали или не”, стрипови и научнофантастичне приче – моји почеци у одушевљавању нарацијом.
И тако даље, сетићете се и сами.
Данас, кад у разговору не можеш да се сетиш неког детаља, тривијалности, просто изгуглаш и ето. Нема више оне мистерије, коју некада и шириш, некад и вишенедељног распитивања, и неретко то остане тајна и даје неку драж.
Данас нам свима доступно стотине канала и безброј филмова и серија али нема тог усхићења као кад са татом одеш у видео клуб и разгледаш омоте касета, нема те свечаности кад се сви сместимо уз посуду врућих кокица, немајући појма какав је филм и квалитет снимка.
Данас укључиш гугл мап и знаш где си и где да идеш таман да одеш у Узбекистан. Исти пут прођеш пет пута и не трудиш се да га запамтиш, ни дрво, ни брдо, нити упознаш неког насумичног мештанина питајући за правац, а зашто би, када механичка тета каже где да скренеш.
Више ти није досадно, јер кад ти је досадно, одеш на интернет, друштвене мреже, гледаш утаман којешта, потрошиш сате ни на шта, останеш уморан и неиспуњен. Не одеш на капију код друга, ненајављен, банеш, јер Боже мој, “имају људи своје обавезе”. Што и јесте тако, али опет, фали ми то банивање.
Не знам број телефона рођене мајке, ни девојке, а истине ради, не знам ни свој сопствени.
Како технологија буде расла и све више нас чинила лењима и неснађенима, неретко и неспособнима и спорима, можда дође време када избаце пертле, па не будемо знали везати пертле. Напослетку, многи, па ни ја, не умемо везати више од две врста чвора – а некада је било веома важно и свакодневно. У једној средњој школи многи ђаци нису знали како се пали шибица, видео и посведочио. Небројени не знају потпалити ватру, исцепати дрво. Има деце које не умеју да се попну на дрво. Не умеју ни да падну, ни да се дигну, ни да се мирно испрљају и да их баш буде брига јер им лепо.
Свет се труди да све поједностави и олакша човеку, а све човеку бива теже јер га одвикава од труда, стрпљења, одузима му и велику радост успеха која је најпотпунија после највећег напора. Данас би сви пречицом до постигнућа и потпуности, и онда опет нису испуњени, баш зато што су све безвезно постигли и нису заиста порасли. Успех није тик добити и решити нешто, он је природно повезан, испреплетан са самим трудом и борбом.
Још бих писао али свакако је и овај текст предугачак за нас, модерне конзументе интернета. Да је рилс, па и можда, а и он мора трајати минут. Само брзо, као на траци, и само прожвакано, очигледно, јер не дај Боже да и мислим дуже од минуте и да силим вијуге више но што су навикле.
Веома је иронично што ово пишем на друштвеним мрежама и што је фотографија АИ, али ето. Скоро нико није, чини се, изузет, од мрачне шале данашњице.
Толико од мене за сад...
Сад можемо да скролујемо даље и проверавамо лајкове.
Коментари