Пажња је веома важна. Човек остварује повезаност са предметом своје пажње, али и са онима којима је он предмет пажње.
Један експеримент, лако доступан на интернету, показује упоредне снимке. На једнима је отац који посвећено проводи време са дететом од годину, две док се играју, једу, итд. На другима исти тај отац и дете, али овог пута он држи мобилни у рукама и „отаљава“ време са својим дететом. Реакције и изрази лица детета су невероватно различити. На јединима је радосно, топло, пуно живота, на другима – помало тужно, разочарано и напослетку, отупело, као да ни не рачуна на оца.
Тако је са свим људима које волимо. Можда су и многи од нас осетили такав недостатак. И остаје урезано вовјеки, па можда подсвесно остварујемо са новим људима односе на које смо свикли, јер на пажњу нисмо. Јер на љубав нисмо.
Не можеш некога волети и не обраћати пажњу на њега, не улагати себе у тај однос.
Али тако је и са свим осталим. Христос је то лепо сажео у оно „Тамо где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ Пажња је у ономе што сматраш највреднијим своје пажње, у ономе што теби највише вреди. А ако није у томе, ако ти је пажња у некој дистракцији, јер си уплашен да се суочиш са стварним проблемима и стварним собом, онда се запитај шта чиниш са својим временом и колико дуго то мислиш да радиш.
Некада неколико секунди могу да одлуче о нечијем животу и, ако се он заврши, и о његовој вечности. Секунде се троше, импулси срца имају свој рок. Док сте ово прочитали, оде толико уздисаја, покрета оком, мисли у глави. Ценимо то све. Пажња је важна. На самрти многи жале што нису више пажње посветили онима које воле. Мислим да није био иједан који је помислио: желео бих да сам се више препирао на интернету.
Тако често на богослужењу чујемо позив: „Пазимо!“. Позвани смо да усмеримо мисли, срца, осећања, све своје – на ствари вечне и трајне. Али је исто тако у реду пазити и на тренутке. Некад идем на пецање, са пријатељем, јер сам тешки аматер. И често само ћутимо. Мислио би човек, ето, пазиш само на пловак, но истина је да пазиш на живот који је сада пред тобом и у теби. Дрвеће, мирна вода, ситне животиње, мириси травки, звуци природе, топлина сунца на образу, ето га – свети трен, препуштање оном сада и овде. Света Литургија можда надилази оно сада и овде, сеже ка свуда, и изнад, и у векове векова. Али кад ти је Литургија у души и након последњег њеног „Амин“, ти знаш да и ти тренуци, то препуштање и плутање на таласима садашњице, знаш да те њен ток води у вечност. И на извесни начин, вечност већ јесте ту.
Али ако се човек грчи, ако му је пажња расута, ако је свуда –онда напослетку није нигде. Зато је интернет опасан колико је и користан, зависи како га човек користи. Расута пажња је расут човек. Зато су најтежи послови они који изискују упоредо посвећивање пажње многим проблемима. Зато ме је тако одморило брање крушака летос, и упоредо ме тако уморило. Упалили ми се мишићи али многи се немири успокојили. Твоја једина пажња, осам сати, јесте да береш крушку. Ум ти није расут. Онда и срце повуче са собом. Налазиш скоро детиње задовољство на добро обављеном послу. Иако то нико неће ни посебно похвалити, ни приметити, нити имаш каријеру, нити посебно добру плату, но ти си задовољан, па и радостан – бар док те посао не премори, што је друга тема. Не идеализујем физички рад, али итекако може да користи.
Нама је данас пажња толико расута, а деца имају све већи проблем са њом. Постаје озбиљно забрињавајуће. Пажња им траје колико и један рилс снимак на интернету, минут, и радо би одскроловали наставника да могу и немају стрпљења кад то не могу. Деца одрастају окружена милионима начина којима им се одвраћа пажња. Ако им најближи прво не пруже пример, а потом и не укажу где треба да им буде усмерена пажња, или бар на који начин да је контролишу, имаћемо све више психолошких и духовних проблема, и верујте да не претерујем кад ово кажем.
Сувише компликујемо. Себи сам толико много искомпликовао живот, не могу да обећам да то нећу и даље чинити, јер тако сам слаб. Увек наша слабост и грех компликују, а Бог поједностављује. Сабира пажњу. И буде толико просто, Господе добри, колико је то једноставно! Срамота ме је колико се често удаљим од тих Божијих откривења и подјармим се људском друштву и његовим идејама, често толико патетичним, претужним, па и одбојним, но без узношења над иким, али и без следовања за понашањем недостојним хришћанског звања.
Пажња је важна. Човек, одрастао или дете (иако су деца подложнија), временом прихвата умом и срцем (јер обоје у пажњи учествују) оно ка чему му је пажња усмерена. Медији то врло добро знају и немојмо ни сумњати да имају стратегију за манипулацију. Ако им дозволимо, кувају нас као жабе, нећемо ни приметити и већ смо сервирани. Ми, одрасли, лако наседнемо ако смо довољно дуго изложени, а камоли деца. Зато највише родитељи морају да пазе. Како, не знам, нисам родитељ, али свакако бих увек препоручио здраву, искрену, постојану пажњу коју указују својој деци. Без тога нема говора о даљим корацима. Ако родитељ или старатељ не воли и не васпита децу, "васпитаће их" интернет и медији, улица и друштво.
Само пружимо пажњу онима које волимо.
Пазимо.
Марко Радаковић
Коментари