АВДЕНАГО

Онима који су изненађени мојим (ваљда) привременим одласком са друштвених мрежа, дугујем објашњење. Једноставно, имам сувише обавеза, посветио сам се стварима потребним да бих могао да нормално живим. Не видим икакав значајан лични напредак дуже од деценије писања на мрежама (ни као теолога и писца , ни уопште животно). Снаге су се истрошиле. Упркос подршци многих то није довољно да толико себе улажем и упоредо стагнирам. Овде ћу објављивати текстове, као што сам на самим почецима. Све раније текстове можете овде пронаћи, те се ништа значајно ни не мења. Можда неће имати толику прегледност али кога занима доћи ће и прочитати, и можда ће и с â м делити по друштвеним мрежама а и не мора, није ми то никад ни био циљ. Хвала свима који су ми пружали подршку, како лепим речима, дељењима, продуктивним разговорима, тако и повременим уплатама које су много значиле (разумљиво је ако све те подршке престану). Дошао сам до периода неког нездравог умора и сувише дуго т...

Тужни осмеси

Јанко би седео сатима у нашој кући. Некада бисмо заједно одгледали филм, ручали, па би уз кафу седео код нас све до вечери. Док би одлазио, увек се захваљивао, дуго и срдачно, толико да би нам било непријатно. Био сам тек дечак, нисам знао због чега се захваљује. Да, понекад је био досадан, али био је необично драг. Причао сам с њим о музици и о филмовима, дивио се његовом знању и поштовао његов укус. Доносио ми је музичке касете и увек је притом излагао читав историјат бенда. Често ме је молио да пред њим пустим неку песму, да види моју реакцију и чује моје мишљење. Јанко је имао више тема са мном, дечаком, него са мојим родитељима. Бар се мени тако чинило. Знам да би причао пуно више са мојима кад сестра и ја не бисмо били у соби, али то су биле неке приче за одрасле. Можда прича о љубави, мислио сам. Доносио нам је понекад рибу. Био је страствен, мада не толико успешан пецарош. ,,Рибе су моји другари, ћуте, слушају и личе на мене. Још када бих и ја ћутао, а, па сви би били с...

Дака и проблем кекса

Прича ми један пријатељ пре неки дан, Дарко се зове, Дака га зову, нешто премештали код њега, намештали, нешто мало експлодирало на овој врућини, но није то сад важно, сели ми у двориште да попијемо пиву, ред је после добро обављеног посла и литре пуштеног зноја, и прича ми човек. “Одем ти ја у онај хипер маркет али сад је он и већи него хипер.” “Па шта је онда?” “А откуд знам, није то метрика па да имаш милиметар, километар, откуд знам шта је веће од хипер...” “Гига?” “Ултра?” “Омнимаркет?” “Није ни важно, Марко, тамо у Београду направили маркет велик као Борча и одем ја пред полицу са кексима, да узмем тај исти кекс што једем осам векова.” “Класични онај Велнес.” “Ето, и ти знаш.” “Једеш га откад се појавио.” “Једва ти ја њега нађем. Огромне полице са кексима. Има, мислим, полица са кексима као све собе у мојој кући. Хиљаде врста кекса.” Умео је да претерује у описима, до сад вам је јасно, али шта ја знам, и у тој хиперболи лакше схватим поенту. Наставља он: “Држим ти ја онај с...

Омогућава Blogger