Не тражи Бога високо, већ Га тражи дубоко.
Не тражи Га далеко, већ у своме дому, комшилуку, цркви, пријатељу, странцу, себи.
„Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.“ (Лк. 14, 17)
Мислим да многи од нас не увиђају озбиљност ових Христових речи. Често их понавља.
Радост Божића почива на плећима стварности да је Бог постао Човек. Бог се спустио доле, к нама. Из неограничене светлости, сишао је у таму, да засија. Да упали и наше светиљке.
Понизио се сасвим. Сагнуо се ка најмањем, најгрешнијем, да му пружи руку, да га исцели, да га разуме, утеши и спаси. Дошао као Најмањи, Најнезнатнији, Слуга свих. Рођен као бескућник, у штали, радио је тежак и не баш поштован посао столарâ (тада је то био скоро надничарски посао), пореклом из презреног места. Живео без икаквог овоземаљског луксуза, прилазио и проповедао свима који су били одбачени, напуштени, болесни, посрамљени.
Христос на земљи није бирао места на зачељима. Кад су гости захтевали места на зачељима, рекао им је: “Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.“
Христос није истицао Своју доброту и светост понижавајући грешнике, но их је подучавао и тешио, ненаметљиво их Собом уводећи у светост. Кад је фарисеј у првим редовима храма хвалио себе, а ниподаштавао цариника, Христос је закључио: “Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.“
Пославши их на проповед, Христос није апостолима заповедио да траже своју славу, да захтевају да им други служе, приносе, сагињу вратове и поју хвалоспеве. Не, већ они другима да служе. Опет је поновио: „Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.“
И то је живео сваки трен Свог овоземаљског живота. Сваки Његов уздах плућа, сваки откуцај срца, трзај мишића, то је Бог Који служи човеку, палом, грешном, недостојном – али и таквог га је толико волео! Толико да је узео на Себе да буде најмањи, најпрезренији, поруга свима, да умре као никоговић и последњи људски олош. Ово намерно тако истичем, јер управо је толика саблазан била Јеврејима, толика бесмисленост, лудост паганима: Бог да се толико ниско спусти и толико Себи дозволи!
Бог Који пере ноге Својим ученицима. Колико би нâс слично учинило?
Бог Који позива цариника да Му буде пријатељ и апостол, а тадашњи цариник је данас као страни плаћеник.
Бог Који једе и пије са грешницима, но питам се шта би се десило ако би свештеник сео на крсну славу неког ко слови за зеленаша, или ако би и само разговарао са проститутком.
Јасно, нисмо сви ми Христос, али на извесни начин и јесмо. Читава поента Крштења је да се у Христа обукосмо. Да Њиме живимо, крећемо се, деламо, мислимо, волимо, болимо, трагамо. Ако падамо, Он нас подиже.
Али добро размислимо шта је пад, а шта узношење. Гледамо ли очима овог света или имамо довољно поверења да и „око срца свога“ препустимо Њему?
Бог је доле. Веома, веома ниско. Ту је, са онима које свет сматра најнижима. Најмање достојнима. Најпрљавијима, најмање јаснима. Често у њима и кроз њих просија.
Но, Он није у греху. Не говорим о томе. Грех и Бог немају ништа заједничко.
Али грешник. Човек, боголик, одлутао од Смисла, у агонији пакла који траје. Многи од њих су на путу светитељства. Јер су схватили колико не вреде без Бога и колико никада неће вредети без Њега. Јер су осетили колико је Његова љубав преображујућа, оживљујућа, колико нам се много силе и радости сасвим незаслужено дарује!
И то је важно. Ниси заслужио такву љубав. Не постоји ништа на овом свету што можеш да учиниш да би заслужио такву љубав. Зато што Бог ни не жели да је заслужиш. Он те воли без обзира. Не боримо се ми за Божију наклоност као да смо на аудицијама или такмичењима, па, ето, ако Бог сматра да сам заслужио Његову љубав. Он те воли незаслужено. Таман да си најгори грешник на свету. Волеће те макар и отишао од Њега али неће ти кочити слободу. Сами бирамо да од Њега одемо, сами бирамо да ка Њему пођемо. И то је, у ствари, грех, наше удаљавање од Бога и љубави, смисла, радости. Наше отуђивање од Њега и то човек, просто, осети. Захладни у њему, отргне се смисао свему што ради, прогоне га смутње и потреси, или – на крају - просто утрне, отупи, заборави и шта значи бити човек, радовати се и волети, волети и волети.
Колико год се од Бога удаљили, Он нас воли. На самом дну, где је најмање ваздуха, где је видик прљав од гробљанске прашине и смрт господари, често се ту најјасније препознају зраци светлости и највише се за њих бори и најдубље се воле. Они најхрабрији пратиће ту Светлост, трзаће плућима за чистијим ваздухом. Постоји инстикт за преживљавање, биологија и наука је ту сасвим сагласна, свима је усађен нагон за одржањем физичког живота. Тако је и са духовним „нагоном“, свима је потребна Истина и Живот већи од овог сада и овде. Ко тврди другачије, или лаже или се труди да угуши нешто што му је смислено дато.
Тек сада, кад је душа донекле сазрела, тако сам захвалан Богу што сам осетио згушњене просторе дна. Што сам био у његовим рупама и живим блатима. Ништа што пишем не би допрло до оних који су сад тамо, да нисам био толико много преморен уздајући се у своје силе, да се из стега ишчупам. Само Бог ослобађа, само Он спашава.
Али људи могу да буду гласници Његове благе вести. Анђели Његовог Јеванђеља. Да чине Његово где је најпотребније да се чини.
Омрзнуо сам висине људске, титуле земаљске, препоручујем свима исто. Множите свој дар, помозите најмилијима, али гушите икакву мисао да су људске идеје остварења и постигнућа равне ономе зашто нам је свима Бог дао живот.
Слава на висини Богу, али та висина је често на оном што људи сматрају дном.
Спусти се, понизи се – не у смислу да лоше мислиш о себи, нити да не напредујеш, мораш волети себе, но већ да се духом спустиш ниско. У низини да живиш и смирене да гледаш....
Смири се, препознај себе као маленог, маћушног, а опет, тако и толико од Бога вољеног, и сазданог за толико велике ствари! Дивни Божији парадокси.
Бог је доле, међу сиромашнима духом, чистима срцем, милостивима...
Ми се често боримо за висока људска звања и пуку таштину, захтевајући част и власт, мислећи да тиме узвисујемо себе.
Ми се пењемо у понор.
Не тражи Бога високо, већ Га тражи дубоко.
Не тражи Га далеко, већ у своме дому, комшилуку, цркви, пријатељу, странцу, себи.
„Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.“ (Лк. 14, 17)
(Марко Радаковић)
Коментари