Таман сам мислио да ме хвата први сан, кад крајичком ока видим – црна силуета при дну кревета! Уплашим се, седнем, прилепим за наслон кревета, чујем своје срце како добује, осећам како ми дивљачки пумпа крв кроз тело, док је сваки мишић напет и спреман да се бори.
Ноћ је била светла, па сам могао да видим и у мраку: крај мојих ногу седео је човек обучен у црне панталоне и црни сако, висок, сувоњав, стар, хладнокрвно загледан у зид испред себе.
„Узми папир и пиши.“, рекао је хладно, као да се подразумева. Свака реч му је пуна ауторитета, обавезе, одговорности. Увек држим свешчицу уз себе, имам је поред кауча, поред кревета, чак и у ауту, никад не знам кад ми која идеја може пасти на памет. И ја, послушно, узимам свешчицу која је била испод кревета, узимам и дрвену оловку и намештам да улична светиљка боље обасја лист, јер страх ме је да упалим светло.
Замљацкао је али као да су му уста била сува и сад их на силу влажи пљувачком, да може разговетно да прича.
„Данас ниси постигао ништа.“, и даље гледа у зид. „На послу си био хладан, одсутан.“
После дуже тишине, изустио сам:
„Нису били часови толико лоши...“
„Били су смеће. Досађивао си им. Спавали су. Ништа није допрло до њих.“
„До неких јесте...“
„Омашио си и питања. А у одговорима си неког повредио.“
„Кога?“
„Не знаш кога, никада нећеш знати, али не можеш тако причати о животу и смрти.“, светла са фарова аута које пролази су га на трен обасјали и чинио се тако самртно блед. „Мало је ту љубави било. Запиши сад то.“
Опет суво замљацка, мало удахну и благо се усправи. Није ниједном упутио поглед ка мени.
„Не умеш да разговараш са познаницима. Заборављаш имена њихових најближих. Некад и њихова имена. Заборављаш и бркаш детаље из њихових живота. То је безосећајно и себично. Запиши то. Јеси ли записао?“
„Јесам.“
Желео сам да спавам али он је само настављао.
„Начин на који ходаш. Сав си млитав. Рекао бих ти да порадиш на држању али не видим сврху, ионако нећеш ништа променити. Али баш ништа и никад.“
„Зашто ми онда ишта од овога говориш?“
„Да те подсетим на то ко си заиста. Да се не би заносио, гордио, очекивао ишта, и од живота и од других и од себе.“
„Ја ћу свакако очекивати и борити се.“
„Не, нећеш. Већ сад се силиш да то чиниш.“
„Очекиваћу свакако од Бога.“
„Бог те можда воли али толико си грешио да си Га сасвим издао. Сам си саградио пакао у којем се печеш, сам си од Њега отишао, па ако имаш образа, ти му се обрати и њари. Тако патетичан и уроњен у сопствени измет. Запиши и то, или не мораш. Баш ме брига.“
Наступи опет дуга тишина. Он је упорно седео при дну кревета, повремено мљацкао устима, повремено намештао став, зурећи у зид испред себе.
„Желим да сада одеш.“, рекао сам. „Желим да спавам.“
„Ја никада нећу отићи. Прочитај себи шта си све написао. Научи своје лекције. Додај и ово. Остаћеш сâм. Тако је боље. И за тебе, а пре тога за оне који би с тобом били. Ниси добар пријатељ, камоли што ћеш бити супруг. Не дај Боже отац. Можда си добар у трпљењу, ето. Али оном бесмисленом, кукавичком трпљењу, које оправдаваш својим врлинама али у ствари си отирач. Да. Ако икада и постанеш део неког дома, бићеш отирач. Као што си одувек био. Или крпа којом се бришу руке, људима су потребни људи попут тебе, да отиру са себе бригу и кривицу, па те баце на сметлиште, где припадаш. Запиши то.“
И тај црни човек, сувих уста и полусклопљених очију, сваке ноћи говори без икакве сумње у своје речи, као неприкосновени ауторитет који су само мени одредиле непознате силе и светови. Говори своје, дуго, упорно, убеђено и одбија да оде. Седи ми поред ногу, подсећа на све што сам пропустио да урадим и будем, што нисам и никад не могу бити.
Сваки дан подижем папир и на њему сваки пут пише само:
„Не вредим.“
Црни човек, црни човек,
црни човек на кревет ми седа,
црни човек ми не да
да тренем целе ноћи.
(Сергеј Јесењин)
Марко Радаковић
Коментари