Слава Богу, леп је празник, један од највећих и лепо је што се данас многи радују, што су многи срећни. Али нису сви и то је у реду. Ето, то сам морао да кажем. У реду је. Не морамо данас да будемо срећни. Ако бисмо на томе инсистирали, не бисмо се много разликовали од оних који многе ствари оправдавају и објашњавају са „ваља се“. И то не значи да су маловерни они који су данас тужни. На Бадњи дан сам био на две сахране и родбина је била, разумљиво, тужна. Ни Бог Сâм не очекује да њихово радовање Рождеству буде једнако претходним радовањима. Таман да им је вера најјача, светитељска, и Сам Господ је плакао пред гробницом пријатеља Лазара. Али важно је да они, као и сви остали тужни и забринути, не забораве да је ту Бог Који их воли. Да препусте део бремена Њему.
Лепо је и радујем се, видим да је и по домовима празнична, топла, хришћанска атмосфера. Виђам то у кућама најближих (сви имамо неке најдраже које данас обиђемо или они нас). Но виђам то и по друштвеним мрежама. То је лепо, само не бих волео да заборавимо на оне који су данас тужни, забринути, уплакани, оптерећни, збуњени, немирни. Ниједан радостан празник није оправдање да занемаримо оне који радосни нису, напротив. Наше је да радост сведочимо и делимо, но никада да је намећемо - а и не радимо то, рекао бих.
Не дозволимо да западна божићна потрошачка еуфорија, поткрепљена призорима неприродно срећних људи, буде замењена српском божићном еуфоријом, поткрепљеном призорима сече бадњака, богате трпезе и срећних породицâ. Макар породице и искрено биле срећне (а упркос сликама нису све), еуфорије нису добре. Занесу човека, опију га, учине да заборави све углове и дубине живота и себе самог, да заборави мање срећне. Овим не критикујем наше славље, разумели сте то, нити очекујем да се сви у тим приликама сете не толико срећних. Но, ето, ја јесам, а верујем и многи други. Само поручујем да нису сами. Поручујем то онима који су данас тужни, забринути, крај болесничког одра или у њему. Поручујем то онима који су недавно на починак испратили вољене, или се боре са биткама које су болне и тешке, и осећају се тако, тако усамљенима, а могуће и недовољнима и слабима, мимо света и збивања. У реду је, не постоји неки стандард среће који Бог од нас очекује на Његове празнике. Само Га не заборавимо у својим страдањима, само Га призовимо, и препустимо Му део терета.
Син Божији је постао Човек управо због тога. И Он је био одбачен, тужан, забринут, људима разочаран, уплашен толико да је крв знојио, у толиком болу да га је тешко поредити. И није случајно што Бог није удесио да се као Човек роди у палати и свили, но као бескућник, у штали и пећини, без велике бриге и старања, осим оне најзначајније, Мајчине, да би одмах постао избеглица, и тако даље. Цео Свој овоземаљски живот је живео као најмањи и најнезнатнији од нас, све је наше узео, осим греха. Чак су у родном месту хтели да Га убију, рођаци и комшије, јер се дрзнуо да призна да је Онај Којег је пророк Исаија најављивао:
„Господ ме помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница …. да утешим све жалосне…”
Само Му се обратимо, окренимо, Он нас воли и жели. Рањени у срцу, Он је лек. Жалосни, Он је утеха. Заробљени стегама које ни вама нису видљиве ни јасне, Он је слобода...
Нисте и нећете бити ни заборављени, ни сами, ни неутешни, никада. Христос се роди! Баш због тога...
(Марко Радаковић)
Коментари