АВДЕНАГО

Раније , док сам био млађи , улазио бих у доконе расправе са људима који и вери и Цркви прилазе из острашћене позиције , имајући слободу да их критикују као политичке и идеолошке непријатеље . Можда је до зрелости , данас не марим . Мало жалим због тих људи самих , није здраво носити такав јед у себи , али не можеш човеку објаснити нешто што он сам нема вољу да разуме дубље од ставке на памфлету политичке идеологије или научене социолошке теорије . Он нема намеру да веру учини делом свог искуства , нити да прихвати да су људи другачији и да они у томе успевају . Он је одлучио ко је непријатељ првенствено зато што не разуме сасвим , те не прихвата . Некада то уме да плаши , те је тад лакше рећи : није да ја не разумем , већ ви причате и живите бајке . Овако често наступају и верујући при сумњи у достигнућа науке , тако да ја уопште не сматрам да с...

Крсна слава (прича)

Деда Мићко цупка ме на коленима. Мирише на колоњску водицу, говори ми неке песмице које су мени смешне. Упире прстом у стару, малу икону смештену на сто, ослоњену на свећњак у којем гори воштаница и пита ме ко је то. „Свети Јован“, кажем. „Тако је, то нам је слава. Заштитник наш. “ Тек смо дошли из цркве, било је лепо. Стари сто је свечано уређен, десетак људи за њим. Ту ми је и отац, трудна мајка, ујак Боро, комшиница Славка, драга жена која ме чува кад су моји на послу. Убедише ме да прочитам „Оче наш“, како ме је деда научио. Окретали смо и преломили погачу. Деда ме пољуби у чело и поглади по глави. „Куда ћеш, деда?“ „Идем на мало свежег ваздуха.“ Устаде деда и оде ка вратима. Скоро да нико није ни приметио да је пошао, или није придавао нарочиту пажњу. Били су заузети живим разговорима, причали су у групицама. Једни су се осмехивали, други нешто озбиљно причали, али свакако је било лепо, живо. Деда нас све погледа, и тужно и радосно у исти мах, па нас закрсти (онако, с три спојена ...

У пећини

Дође, тако, некад, онај стари Ја, цинични, мрачни, изморени и отупели. Којег ништа не надахњује, који ником није утеха, ником не буди смелост и полет, јер их ни сâм нема. Далеко од тога да Богу окрећем леђа, то се не дешава никад, а то је због Њега и Његове силе и љубави, није због мене. Чак и кад у таквој малодушности грешим, од Бога не одступам. Звучи парадоксално, но разумеће ко је прошао. Много је нâс, превртљивих кукавицâ међу верницима, многи смо као Петар пред Христовим судиштем, али први дотрчавамо на место Васкрсења. То су парадокси Божије љубави и опраштаја, и парадокси људске слабости без Њега и силе у Њему. Некада баш зато што толико добро знам колика сам нула и понор, гнусоба и беда без Бога, баш зато је толика радост и храброст, љубав и нада у мени кад осетим да ми толико даје. То је ничим заслужено чудо: Бог ти даје снагу да избориш дан и да будеш Његов живи сведок, Његова Радосна вест другоме. Некада ме ово додирне до сузâ радосницâ. Заживео си јер те је Бог...

архива

2025 5
- јануар 5

2024 94
2023 85
2022 98
2021 98
2020 43

Прикажи више Прикажи мање

Ознаке

апсурд
беседе
блог
богословија
богословље
веронаука
видео
дешавања
звук
календар

лекције веронауке
љубав
македонско
молитва
мотивација
отац Арца
поезија
пост
приче
Свима сам био све
Филипово
хумор
english

Прикажи више Прикажи мање

Пријави злоупотребу

Укупно приказа странице

КОНТАКТИРАЈТЕ АУТОРА

Име

Имејл адреса *

Порука *

Омогућава Blogger