АВДЕНАГО

Много се у Православној Цркви говори о брачном животу и монаштву, као о два пута која свако од нас може да одабере. А особе које нису ни у браку, ни замоношене, скоро се и не спомињу, шта је с њима? Прво бих се оградио од те речи, „самац“. Ако неко није основао своју породицу, не значи самим тим да је сасвим сâм. Као и већина, углавном и даље има породицу из које је потекао. Има пријатеље, познанике, пословне колеге. Тзв. «самци» имају скоро све што и особе у браку, осим брачног партнера и (можда) деце. И то није све што они јесу, ако су тренутно сами, не морамо их дефинисати као самце. Али ми је у наставку лакше да користим ту реч. СВЕТО ПИСМО И САМЦИ Брак и породични живот је благословен већ у првим главама Библије. Брак је благословен али то не значи да је обавезан, нити да је то Божија воља за све људе. Многи светитељи и светитељке нису ступали у брак, рецимо пророк Јеремија, Свети апостол Павле. У Делима апостолским сазнајемо да је Филип имао 4 неудате ћерке које су пророк

Крсна слава (прича)

Деда Мићко цупка ме на коленима. Мирише на колоњску водицу, говори ми неке песмице које су мени смешне. Упире прстом у стару, малу икону смештену на сто, ослоњену на свећњак у којем гори воштаница и пита ме ко је то. „Свети Јован“, кажем. „Тако је, то нам је слава. Заштитник наш. “ Тек смо дошли из цркве, било је лепо. Стари сто је свечано уређен, десетак људи за њим. Ту ми је и отац, трудна мајка, ујак Боро, комшиница Славка, драга жена која ме чува кад су моји на послу. Убедише ме да прочитам „Оче наш“, како ме је деда научио. Окретали смо и преломили погачу. Деда ме пољуби у чело и поглади по глави. „Куда ћеш, деда?“ „Идем на мало свежег ваздуха.“ Устаде деда и оде ка вратима. Скоро да нико није ни приметио да је пошао, или није придавао нарочиту пажњу. Били су заузети живим разговорима, причали су у групицама. Једни су се осмехивали, други нешто озбиљно причали, али свакако је било лепо, живо. Деда нас све погледа, и тужно и радосно у исти мах, па нас закрсти (онако, с три спојена

Отац Арса и пејнтбол

„Боже драги, што ме смара сад кад крену да се исповедају.“, вели отац Арса мени једне године пред Васкршњи пост, сећам се да смо превозили свеће и неке ствари. Ја се изненадих овом реченицом, скоро саблазних. „Зар се не треба радовати када има много људи за исповест?“ „Чуј, лепо је то кад ти видиш ту пуноћу покајања. Обгрли благодат и покајника и тебе који, ето, томе присуствујеш и имаш неког удела... 'Де ћеш лепше... “ „Па зашто онда...“ – изустих али ме он прекину: „Зато што већина долази да пропере своју савест, ето зашто. Као да кажу: ето, попе, нâ! Држи! Као кад ти донесу какву покидану бројаницу јер не знају шта ће с њом. И онда се саблазне кад им кажем да је спале, као, 'де ћу светињу палити? Нека, ево теби, попе. Е тако и са грехом раде. Требало би да га спале, да сатру своје старо себе, да би у Богу саздали новог човека, охристовљеног. Е мој Маркане, не знају многи људи шта је покајање заиста.“ „Како не знају?“ „Па многи не знају, њима је то као деца ка

архива

2024 77

2023 85
2022 98
2021 98
2020 43

Прикажи више Прикажи мање

Ознаке

апсурд
беседе
блог
богословија
богословље
веронаука
видео
дешавања
звук
календар

лекције веронауке
љубав
македонско
мотивација
отац Арца
пост
приче
Свима сам био све
Филипово
хумор
english

Прикажи више Прикажи мање

Пријави злоупотребу

Укупно приказа странице

КОНТАКТИРАЈТЕ АУТОРА

Име

Имејл адреса *

Порука *

Омогућава Blogger