Не везује се нормалан човек за предмете и ствари због материје од које су саздани, ни због њихове боје, мириса или функције. То би било површно и материјалистички.
Али веже се, на извесни начин, због оног шта су у многим тренуцима ти предмети и простори били.
По свему судећи, рикнула ми је Опел Корса. Десио се квар у који не вреди улагати новце узимајући у обзир скоро сигурне будуће кварове, те годиште и вредност аута.
И некако, у исти мах, и жао ми и није.
Није ми жао шрафова, пластике, лимарије... Кога брига, жива глава, важно да квар никоме није наудио у вожњи, а у данашње неизвесно време итекако сам свестан опасности саобраћаја.
Но јавља се неки магловити загрљај меланхолије, сете, упитаности.
Пропутовао сам 150 хиљада километара у том скученом аутићу и проживео питај Бога колико сати свог живота. Омогућио је ко зна колико сусретȃ и осмехȃ, но и растанака и опроштаја.
Био је симбол слободе. Могу да одем где хоћу, кад и како хоћу.
Ако имам горива, јасно.
Но ваљда је и то у реду, да слобода има цену, да у њу мораш да уложиш себе.
Неки су људи имали трагичне и тужне судбине јер нису разумели праву цену слободе или слободу саму.
Поприме помало и ствари обрисе својих власника. Ту је мали дрвени крст на ретровизору, подсетник да је Бог мој Сапутник. Пре сваке вожње бих се прекрстио, а некад и у току вожње, ето, јер ми дошло, јер поздрављам свог најдражег Сапутника. Пред дужи пут бих се и дуже помолио. Често бих и кадио ауто, драже ми од оних хемијских мириса.
Нисам никад успео да оперем флеку од просутог пребранца на задњем седишту. Превозио га, са осталом храном, за једну крсну славу.
Био је лети пун песка, а зими би палио из прве упркос студени.
Стајао је у двориштима великих пријатеља.
У њему су се дуго возили и они који су сувише лако отишли.
Навозао сам у њему многе гајбе пива, џакове креча и концентрата. Превезао сам чак и цео фриждер иако би ми полиција за то оправдано писала казну јер сам био пригњечен за волан.
Доживео је много излазака у град, наслушао се смеха, песама и раздраганих прича.
Истине ради, наслушао се и мојих псовки због несавесних возача или застоја у саобраћају и на границама.
Нагледао сам се у њему пејзажȃ, природе и живота.
Пролазио кроз брда, пењао на планине, силазио у долине. Газио снег, пољски пут, камењар и траву.
Љубио сам се у том ауту.
А и плакао сам у њему. Кријући се.
Паркирао га често на гробљима.
И испред цркви и манастира.
И возио га кроз велике раскрснице света.
Ваљда сам свестан, ето, још једна раскрсница, и знам да је то само ауто, ништа посебно, повезана гомила метала, пластике и гуме. Електроника и хидраулика, закони физике без стварне душе.
И знам да успомене остају без обзира на предмете које их повезују.
Свега сам ја тога свестан.
Но ваљда си некада у исти мах и захвалан Богу на новим поглављима, и помало сетно осврнут на она стара. Макар била и тешка и болна, или лепа и можда незрела, део су тебе, део твог раста, твог кретања даље. Можда си их некада проклињао, сад схваташ да су те водила некуд и остаје храбра, скоро детиња радозналост – а шта даље?
И шта је живот, но један велики, космички саобраћај. Једна велика, непрегледна слобода. Низ раскрсницȃ често без путоказа. И ми који бирамо, некад раздрагани у жељи за непознатом авантуром, некад дубоко забринути у страху да се не изгубимо.
Ваљда је тај мали аутић много значио јер ми је био поуздан. Могао сам се изгубити, али он се неће покварити, неће изневерити, омогућиће ми превоз од тачке А до тачке... коју желим. Или коју ми живот одреди.
То и такво поуздање много значи. Имам и ја неко блесаво поуздање у себе, макар се и изгубио, да нећу стати, да идем даље, до одредишта. Сумњам у своју навигацију, залутам, но ако ми је Добри Бог компас и циљ, важно да не стајем, да се крећем.
И тако и мој Опел, љута Корса, Бела Ајкула, у путу је почео да бруји и хучи, али ме одвезао до пријатеља на крсну славу 200 километара даље, преко брда и кривина. И сутрадан, још 300 километара даље, до мојих родитеља и тад сам се већ забринуо. Одвезао ме је још мало до оне коју волим и ту су други схватили да је корсици време одбројано. Помешала је уље и антифриз. Њено механичко срце је пукло, уморно од далматинских узбрдица за које није саздано. Јер има 1.2 преткоморе.
Збогом, Јаки. Послужио си сврси, лимаријо са стилом, петоврати малиша. Нека те поштено процене и твоје делове продају другим корсама, да оне живе и дају слободу, надам се, онима који умеју да је цене и знају да њена поента није у вожњи, него у сталном кретању, откривању и сусретању.
Од тачке у којој си до тачке коју желиш. Или коју ти Добри Бог чачне прстом.
Марко Радаковић
Коментари