Постоји невероватна сила у болењу бриге.
Лепота у лакоћи једноставног окретања леђа.
Нема лепших и грациознијих плесова од лаганог грљења и лаганог одлажења.
Грлили људе или одлазили од њих, чинимо то чисто, без терета, без претеране емотивности или мелодраме, постојано и чврсто их волимо или достојанствено одлепршајмо даље ако им нисмо потребни... Ако су нас побркали са џаком за ударање или глином у коју могу да зарију прсте и обликују нас по својој идеји. Само лагано и лепо, грлили људе или одлазили од њих, а некад их можемо изгрлити и пред одлазак.
Благо, без цинизма или горчине, чак топло, одбијмо улогу у сценарију који други пишу и у њему покушавају нас да одређују и дефинишу.
Жалимо њихове покушаје али поштујемо и себе и своју потребу за истином.
Постоји нешто дубоко духовно, откривењски, у непристајању на штетне игре и мрачне сплетке.
Човек је највећи када одбија да га спуштају и када одбија да га узвисују.
Не пристаје ни на мазохизам, ни на нарцизам.
Остаје исти, приземан, свој и Божији, и у томе небоземан, и у томе тако слободан.
Свет види како му је Бог дао, онолико колико је висок и где му зенице ока стоје у односу на тло и небо.
Исто је и са срцем, ту је где је, не да другим људима да га дижу на висине којима не припада и које нису стварне. Не да ни да га исеку речима и спале неделима. Ту је срце, где је, без обзира на туђе отрове и хвалоспевне песмице, исто живот види и осети, са трудом да га доживи потпуније и јасније. Други могу да укажу или усмере, могу нас и у својој злоби научити шта је човек и какав може бити, но срце, оно мора само да се креће ка чистоти и топлини, јер није њихово, но Божије и моје.
И не сме човек дозволити да га неко убеди како је безвредан, нити поверовати када прецене његову вредност.
Некад су опаснији они који ласкају од оних који вређају.
Зависи и од човека и његовог срца.
Свакако треба само ка Христу гледати и у Њему се огледати.
Он је наше Огледало. Он је наш Судија. Он нас воли у потпуној, чистој, неумрљаној истини, потпуном, чистом, неумрљаном љубављу. Има и људи који нас воле Његовом љубављу. И уз њих растемо.
А они који хоће да нас понизе или да нас узвисе, само се склањати од таквих, колико је могуће. Ако није тренутно могуће, због околности, не заборавимо чије је срце у нашим грудима. Није њихово, но Божије и наше. Изрека постоји да је увреда поклон који можемо да одбијемо. “Можете ме звати како год желите, јер ја нисам име.”, каже један лик Френка Херберта. Увреде су туђе идеје о томе ко сам ја и ја могу да не пристанем на њих и препустим их њиховом носиоцу. С друге стране, ако туђе идеје о мени могу да утичу на мој живот кроз лоша и ружна дела која оне покрећу, не постоји свеопшти одговор на то како одговорити и реаговати, нарочито ако је мој живот испреплетан, нераздељив са животом моје породице. Свако изналази своје одговоре и решења.
Додатно отежава ако је особа која нас повређује, унижава или спутава уједно особа коју волимо. Не бих доносио дефинитивна решења, нарочито ако је реч о најближима, но једини којем можемо да дамо апсолутну пуномоћ над својим срцем јесте Бог. Моје срце припада само Богу, остале воли. Многима звучи чудно, али тако је. Тек онда можемо потпуно волети и потпуно бити вољени. Одвојена је тема скоро идолопоклонички, психолошки нездрав однос према романтичном интересу, тј. партнеру, некада и према родитељу, некада и према детету. Срце, у библијском и теолошком смислу, “орган” је љубави, разума и воље. Мора остати Божије да би било заиста слободно. И од неправде, и од ружне речи, или улагивачке хвале. Па чак и од наших сопствених илузија о томе колико вредимо или не вредимо.
Кад стојиш пред Истином, зароњен у њу, лаж ће те свакако повредити јер ти је туђа, неприродна, то није твој свет ни твој живот. Као кад рибу извучеш из природног станишта.
Но ми увек можемо бити уз Бога. И онда је лакше. Где можемо, где осетимо призив и препознамо прилику, сведочимо Истину, речју и делом. А где видимо да су глуве уши и слепе очи, просто одемо мирне савести. Ту нема шта да тражимо. Препустимо их њима самима и Богу.
Јер има лепоте и лакоће у окретању леђа.
И невероватне силе у болењу бриге.
Коментари