Хајде да престанемо да гледамо на нездраве везе и бракове као на стандард. И да то смештамо у добронамерне шале. Са критичним, сатиричним шалама немам проблем, јер се њима указује на проблем. Али доста више са шалама у маниру “свака жена звоца” или “сваки мушкарац је примитивац”, јер то није истина. Додајмо свему томе медије, присуство и прихватање прељубе и свађе као нормалну појаву, како у песмама тако у серијама. Зачинимо друштвеним мрежама где је нагласак на томе да се жене приказују као комад меса у излогу а мушкарци као извори материјалних добара и ми имамо проблем, нарочито са млађима који нису имали примере достојанства, верности, дијалога и пожртвовања у својој породици.
Постоје жене које не звоцају и не хистеришу, које не гледају “само паре” и одане су онима које воле. Постоје, и могу бити темељи породице, утеха и подршка свом човеку, добре мајке, срдачне домаћице, па и уз то вредне у свом звању.
Постоје мушкарци на које се не односи песма “ђаволу би душу дао за мерак”, што не значи да не воли добро друштво и песму, колико и жене. И они су снажни и нежни, обазриви и способни, вредни и спремни на промену и раст, добри мужеви и очеви.
Јасно, не постоје савршени људи, и ту мисао морамо да заборавимо.
Али хајде да не пристајемо на односе који нас изнова и изнова, без основа и смисла, стално повређују јер нас је неко или нешто убедило да другачије не може и не постоји, и да је то све што од љубави има и може бити.
Дошапнућу вам једну тајну: углавном сами себе у то убедимо.
Јер нисмо решили ствари сами са собом.
Због страха од самоће, због несигурности у себе, због ужаса пред животом, због бркања заљубљености са анксиозношћу и љубави са емотивном манипулацијом.
Да, наша породица и/или друштво је томе допринело, али нико те није натерао да прихватиш несрећу као стандард. Неретко је правдаш ситним психолошким лајфкоуч идејама или плитком хришћанском етиком. Али где нема слоге и једноумља и једнодушја као основног темеља двоје људи, тешко је то преобразити у нешто друго и боље. Многима можда и звучи саблажњујуће, али разликујмо страдање по Христу и страдање због наше слабости, кукавичлука и истрајавања у односима који не воде ни ка Христу ни ка нашем личном расту. Већи је грех кукавичлук од раскида и развода. Нарочито кад дође до оне границе где се човек запита да ли више служи другим човеку него Богу и оном што му је наменио да буде и какав да буде.
Тако да, доста више са стандардизовањем прељубе, блуда, окрутности различитих врста. Доста са приступањем другоме као да је нешто што ће мене чинити срећним. Будимо срећни са онима које волимо али то подразумева да прихватамо и да делимо несрећу и муку и крст и раст. Али не и да се претварамо у нешто што мрзимо и што не личи на нас, изворне и истинске и боголике.
Коментари