Празнина

 

Те суботе је Милија Станић завршио посао, као и увек, у два сата. Отишао је у маркет, као и увек, и купио два пива. Обављао је, као по аутоматизму, све познате навике, био је то  сасвим уобичајан дан. Волео је растерећење кад суботом дође кући. Нерадни дан је пред њим, увек је ту и ручак спремљен јуче, да може да се подгреје, да не би траћио време на кување,  може и суботње поподне  да се проведе у разоноди и ван куће. Као и увек, он је сео да једе.

Изненада је осетио да нешто није као увек.

Нешто недостаје.

Био је то, просто, осећај. Као кад осећате да сте нешто заборавили, рецимо. Осећао је да нешто фали. Прво је помислио да је ручак, но било је све уобичајено укусно. Да му се није јело нешто друго и другачије? Не, задовољан је овом мусаком у својој режији. Поче, логично, да размишља да није нешто сметнуо с ума. Да ли је нешто пропустио на послу, да ли је заборавио неку ситну животну обавезу, неки рачун, договор са пријатељем? Не, решио је све савесно. Да се није неком замерио? Уме човек некада, нарочито под притиском посла, у афекту да неком нешто одбруси, замери, каже, па га сврби огреботина савести иако је у заносу и заборавио како ју је стекао, и прође време док се тај радни полет смири и увиди човек да је мало претерао. Не, није то, био је добар колега и савестан радник.

Оставио је оброк до пола поједен. Поче да гледа по стану, кухињи, цегеру, можда је нешто толико минорно да човек у умору сметне с ума, рецимо, купи неки замрзнути грашак па  заборави да га стави у замрзивач.

И тада је схватио.

Зид је био необично празан.

На зиду иза телевизора би требало да стоји нешто. Али проблем је био што он није могао да се сети шта.  Простор је био празан, празнина је била очигледна. Деловало је неприродно, реметило му је рутину и осећај дома.

Почео је да посматра тај зид из различитих углова покушавајући да одгонетне у чему је реч. Стао је код врата - да, зид је био неприродно празан, сувише широк и бео;  не, није се тако раније чинио. Стао је код прозора, и из тог угла још више се соба чинила празном. Није био склон уређивању ентеријера, али му се чинило да би можда неки цвет освежио простор, или некакав папагај, можда неколико уметничких слика - нешто, просто, нешто да ту дође, нешто фали!

После више размишљања схватио је да није било ништа од тога.

Стајао је неколико минута пред празним зидом и чудио се.

Не, то није имало никаквог смисла. Није идиот, сетио би се да је стајало нешто ту на зиду и у соби. Није до зида.

Отишао је, по суботњем обичају, у суседно место, да шета поред реке.

Али осећај празнине је био уз њега.

И док је гледао реку, као да је видео празнину.

И кад је сео у кафић на кафу и лимунаду, та празнина се сместила на суседну столицу.

Имао је осећај, куда год да иде, као да га та празнина гледа и прати.

Док је возио ауто, куповао на пијаци, гледао филм, као да је празнина била уз њега. Док  би с муком закопчавао дугме кошуље на рукаву, кувао, размештао кревет, разгледао гардеробу у маркету... Највише му је сметало када би причао са пријатељима и породицом, и био опуштен, као да би га изненада пресекао и обузео тај осећај да је нешто изостављено, празно, непотпуно, као да нечега кључног и смисленог нема и никада га неће бити.

Дешавало би се то чак и кад би се молио Богу. Чак и ту је нешто недостајало.

Осећај недостајања га је сасвим испунио и обузео.

 

Чак и док једе. Кашика је постала тежа, храна бљутавија, ма колико труда уложио.

Временом је отупео и на животне ситуације. Као да га се све једва и тицало. Човек кад незгодно заспе на руци, она уме да утрне, обамре, па ти се једва чини да је твоја. И њему је, тако, деловало да његов живот није његов. Да је утрнуо и, док је у почетку батргао њиме да би му се вратио осећај,  и од тога одустао. Нека утрне сасвим, ионако не схвата и не контролише.

Напослетку је мало другачије, много храбрије,  отишао на женин гроб.

Запалио свећу.

Чак и ту је осећао празнину. То је билo једно парадоксално место. Нигде се не осећа ближим њој и нигде се не осећа даљим од ње. То је место било и заклети непријатељ и светилиште.

Кад је  слика деценијама на зиду дома, макар ти и не деловала увек пригодно и лепо, након што је склониш, махом остане обрис и поглед ти ка томе, по навици,  и несвесно хрли. Празнина је стварна. И на то брзо навикнеш, можда прекречиш зид или ставиш другу слику.

Кад је особа укључена у живот и чини део њега, макар се ви и не слагали увек, након што оде, остане празнина. Душа ти ка тој празнини и несвесно хрли. Разуму је све јасно, често и све прихвата, али душа је свикла, утоплила се, уклопила у другог,  продисала кроз њега. Као две накалемљене биљке, људи се често саживе и прорасту скупа. И тешко подносе олује које им крше гране.

Те суботе, на те задушнице, Милија Станић пољубио је крст, положио је цвеће и своје срце. Знао је да ће нека празнина увек бити ту али је исто тако знао да он мора да живи. Да попуни празнине онолико колико је могуће, јер зна да би то и она желела.

Сутра је на зид у стану окачио сат и окачио је икону. Да га подсећају на време и на вечност.

У времену мора да настави да памти али и да живи,  да се бори, радује и да будан пази.  Вечност попуњава пукотине и обећава да свака љубав, ма колико болна била, ма колике празнине нам овде нанела, у ствари зида мост до пуноће, целовитости, целосности, смисла, живота незалазног и потпуног.

У недељу, Милија није празнини прилазио из различитих углова, но пуноћи. У недељу, иако је и даље нешто недостајало, Милији се живот чинио већим. 

Марко Радаковић

Слична прича овде

Запрати на Инстаграму овде