АВДЕНАГО

Лето је било, почео мрак да пада и да пријатно лади, а ми у летњиковцу оца Арсе. Нешто смо то поподне по врућини радили, преносили, шта ли, Бог свети зна, чини ми се да смо нешто силазили у подрум и нешто тешко преносили, а шта ли, убијте ме, давно то било . Није ни битно. И почастио је људе који су помогли, онако, кроз шалу и збиљу прозборио с њима, као и увек. Упркос инсистирањима да не треба, платио трактористи... Ма шта смо тад радили, ево паметан нисам, био и трактор. Ја сам пио већ треће пиво, иде то мени по врућини (а и кад је нема), а он лети само соду-воду волео, не киселу, него баш соду воду.Сећам се, нешто причали о неким свештеницима. Да не кажем оговарали их. Како праве зврчке једни другима. „Пази се ових ствари.“, рече. „Каин је убио брата и лагао Бога да не зна где је. Рек'о Му је: зар сам ја чувар брата свога? Као да спира одговорност. А то је могао да каже јер га није волео. Кад волиш некога, па ти га и чуваш. Где неко децу да не чува? Или жену? И брата. Гд...

Светост - топлина Божјег загрљаја

„Данас је свети тај и тај , не смете радити то и то .” Свако ко живи црквено благо се најежи од оваквих и сличних наслова у медијима. Некада делује да многа јавна гласила циљано и намерно избегавају да износе су штински важне, истините и спасоносне чињенице у вези са црквеним празницима и светим Божјим угодницима. Радије негују сензационализам и петпарачко извештавање, те држе живим или изнова оживљавају различита празноверја и народне ритуале из паганских времен а. Додајмо томе и реченицу која свим верницима пара уши: „Данас Српска Православна Црква и њени верници прослављају...” Црква јесу верници, били у клиру или не; сви смо једно Тело, жив организам, са светима и вернима као удовима и са Христом као Главом. „Када ће Црква да прогласи тог и тог за светитеља?” Ово питање често чују свештеници и вероучитељи. Иако је интересовање у реду, често се иза овако сроченог питања крије погрешно схватање канонизације као неког административног унапређења или доделе почасне титуле после ...

Чује ли се нешто у свемиру?

„Чује ли се нешто у свемиру? Док си загледан у непрегледно и величанствено? Чујеш ли нешто?“ „Своје срце. Да, никада нисам гласније и јасније чуо своје срце.“ Виђао сам њене слике и решио сам да свратим у атеље између многих међузвезданих путовања. Спајала је кроз стваралаштво сноликост и науку, лепоту и математику, метафизику и физику. Њени су ме радови подсетили на ону дечачко одушевљење свемиром, давно пре него што сам знао шта је уопште орбитални систем за маневар или декомпресија. Тада је ту била само разиграна радозналост и заљубљеност у небо. Било је у томе неке тајне, изазова и слободе. Негде успут, као да сам то заборавио, као да су ме умориле рачунице, алгоритми, вештачке гравитације и бљутава храна на броду. И било је тако лепо подсетити се тих детињих загледањâ у звездано небо. „Некада је довољно стајати пред лепотом, да би пронашао мир, знаш?“, рекла је. „Ово је, рецимо, насликано звездано небо онако како га видим у свом селу. Некад, кад је ведро, макар имала најужаснији д...

Омогућава Blogger