„Чује ли се нешто у свемиру? Док си загледан у непрегледно и величанствено? Чујеш ли нешто?“
„Своје срце. Да, никада нисам гласније и јасније чуо своје срце.“
Виђао сам њене слике и решио сам да свратим у атеље између многих међузвезданих путовања. Спајала је кроз стваралаштво сноликост и науку, лепоту и математику, метафизику и физику. Њени су ме радови подсетили на ону дечачко одушевљење свемиром, давно пре него што сам знао шта је уопште орбитални систем за маневар или декомпресија. Тада је ту била само разиграна радозналост и заљубљеност у небо. Било је у томе неке тајне, изазова и слободе. Негде успут, као да сам то заборавио, као да су ме умориле рачунице, алгоритми, вештачке гравитације и бљутава храна на броду. И било је тако лепо подсетити се тих детињих загледањâ у звездано небо.
„Некада је довољно стајати пред лепотом, да би пронашао мир, знаш?“, рекла је. „Ово је, рецимо, насликано звездано небо онако како га видим у свом селу. Некад, кад је ведро, макар имала најужаснији дан, седнем и гледам у звездано небо и то ме некако смири. Нема везе што знам да ће да сване, нема везе што можда никада нећу отићи ни близу тих звезда и планета. Некада је довољно да знаш да лепота постоји, сија, мени или другима. И то је таква утеха.“
Причала је о прошлости својих предака, детаљно, поносно, топло и занимљиво, и знао сам да то не прича први пут и да је испреплетано са оним шта је она данас. Причали смо о друштвеним проблемима на планетама и у системима, о људима који су се одвикли од лепог и привикли на хладно. Покушавао сам да усмерим причу не би ли више открила о себи али ту је шкртарила с речима, можда у неповерењу, можда у скромности. Али можеш много тога да сазнаш о људима и на основу тога како говоре о друштву и лепоти.
Све у вези ње је било благо али срчано, живахно али и помало суздржано. Тако је говорила, кретала се, осмехивала. Да, била је веома лепа.
„Ускоро идем на нови пут.“, рекао сам, ван сваке теме.
„Где то?“
„Око Сиријуса.“
„Прелепо. Звезда Воларица.“
„Молим?“
„Наш народ је Сиријус звао Воларица, јер кад се види, то им је знак да волове пуштају на пашу. Драго ми је због тебе. Бићеш тамо годинама, биће?“
„Да, то је такав пут и посао...“
На једној слици је био човек који плута између две једнаке галаксије.
„Мултиверзум?“, упитао сам.
„Да, браво.“, чачкала је привезак на огрлици. „Привлачна и застрашујућа идеја, зар не? Можда тамо негде постоји нека друга ја која је направила неке друге изборе и живи другачији живот.“
„Које би изборе волела да си направила? А које се плашиш да направиш?“
„Не знам. Па, хајде ти први.“
Причали смо и схватио сам колико смо и слични и различити, но некако са мером која ми је необично одговарала. Рекли смо да ћемо се опет срести, биће приликâ. Нисам најсигурнији у њих, но лепши су растанци са надом. Кратко смо се загрлили у знак поздрава и разишли. Да, врло је могуће да сам је последњи пут видео.
Нисмо се сасвим упознали, нисмо све ни рекли. Нисам јој причао о томе колико сам био близу црне рупе, колико ми је силина те гравитације пореметила путању, нарушила и данашњи мир. Нити је она мени поверила оно најскровитије, само њено, што је чини крхком и снажном у исти мах, оно чувано за оног кога чека или тражи.
Застрашујућа и привлачна идеја: можда негде тамо постоје неки други ја и нека друга она. Можда су се срели много раније, док су обоје били снажнији и храбрији. Док је било више времена, а можда и наде. Можда тај други ја не би отпутовао до звезде Воларице, но би је заједно гледали са Земље. Можда би она отишла са њим. А можда су струне универзума и људски путеви, просто, такви какви јесу и не треба да се сувише питамо.
Можда свако од нас ослушне своје срце и задиви се оним што сасвим јасно чује. У свемиру или на тлу, заједно или свако за себе.
Некада је довољно да знаш да лепота постоји и сија.
Марко Радаковић
Коментари