„Хвала Ти, Боже, што нисам као неки Американац!“
Ово сам, мало у шали, више у збиљи, недавно у разговору заиста изговорио и скоро одмах ми се згрчило у грудима. Сетио сам се Христове приче коју смо данас у Цркви читали.
Чујемо ми и пречујемо многа јеванђељска и уопште светописамска зачела.
Данас се, наиме, подсећамо фарисеја који се у храму, у првим редовима, пред Богом и људима, хвали својим врлинама, истичући колико је бољи од оног тамо цариника. А цариник је стајао у последњим редовима, плакао, кајао се: „Опрости, Боже, мени грешном“. И Бог Га је препознао као Свог, фарисеја није.
Фарисеји су данас, грубо поредећи, они људи који су ревносни у одласцима на богослужења, ктитори, можда и носиоци неких црквених ордена. Не значи да се сви они понашају као овај фарисеј, но појашњавам како их је друштво видело.
Цариници су данас, грубо поредећи, јавни извршитељи, или можда и „другосрбијанци“, незгодно је поредити у јазу од две хиљаде година. Али може да буде било ко над којим се надвисујемо.
Хвала ти, Боже, што нисам као ______________ (попуни над ким се узвизујеш).
Ето, ја се узвисио над Американцима, јер смо у разговору некако дошли до тога шта им све недостаје, но ја не знам колико Американаца су већи и бољи људи и хришћани од мене.
Хвала ти, Боже, што нисам као комшија Тај и Тај, ето, он је овакав или онакав... Не морамо ми то сместити уоквиру молитве, но све док живимо са убеђењем да смо већи и бољи од иједног човека, нисмо на добром путу. Сви су људи једнаки, а Бог ће нас касније разврстати, пригрлити или нас неће препознати, но немојмо ни помишљати да је то наш посао.
Како каже мисао: „Грешници суде грешницима јер греше другачије.“
Човек, ако је у свој грех загледан и свом напретку посвећен, нема ни времена, ни воље, ни потребе да себе пореди са другима. Пореди се са собом јуче и бори се за свој напредак данас и сутра.
Неопходно је, исто тако, ослободити се предрасуда, јер мало је ова прича и о томе.
Имао сам много предрасуда о римокатолицима, некако сам их све скупа повезивао са страдањем свог народа и мрачњаштвом неких њихових теолога. А кад сам лично упознао неке католике, постидео сам се колико сам, у ствари, ја био мрачњак. То, опет, не негира неке утврђене чињенице, али сасвим побија моје генерализовање и устручавање да пред свима сведочим и живим Христову љубав.
Имао сам предрасуде чак и према свештеницима, због неких лоших искустава, но то није допринело да се удаљим од Светих Тајни које се њиховом руком дају, па и да данас највећи број мојих пријатеља управо и чине свештеници.
Имао је, тако, и овај фарисеј предрасуду према цариницима, но цариник је више волео Бога од њега, јер се сасвим пред Богом унизио, смирио, скрушио, поверио, препустио, док је фарисеју Бог био само „алат“ да пред собом и другима покаже и утврди своју умишљену супериорност.
И, ето, само још једно у низу промишљања, не нарочито заокружено, са својим пропустима, но како се ближи пост и ја се смиравам и прихватам да никада ништа што напишем неће бити заиста довољно добро ни верно да посведочи неисказиву силу Божијег опроштаја и љубави.
Коментари