Ако човека нешто уме да поколеба јесте недостатак добре воље код других, нарочито уколико је реч о добром и корисном, заједничком труду. И тада је много теже, али је опет неопходно, да остане извориште добре воље. "Ви сте светлост свету", каже Христос. "Не може се град сакрити кад на гори стоји."
Замислимо то, Христос каже да смо с Њим, и у Њему - као град који је на гори, и то се не може сакрити, бесмислен је посао. У најцрњем мраку сијамо, јер ако не сијамо, онда нисмо Христови. Ово немојмо бркати са некад наметљивим "буди позитива" идејама, може човек и да има лош дан, па и годину, а опет да буде човек и пријатељ. Може да се радује, чак и кад је забринут.
И удеси Бог, некако, ако човек упорно куца, врата се отварају. Баш као што је и обећао: "Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. " (Мт. 7, 7-8).
Тако Бог отвара врата, тако и усмерава људе једне на друге. Важно је да се човек не разочара и да не одустане, увек се старајући, да буде будан, да пази, јер може му се омаћи прилика да учини, окрепи, развесели, укаже - при том нипошто да не изгуби себе и не престане да воли и себе. Не намеће се никоме, никада, али ако живи Светим Духом, Свети Дух ће му дати дарове и утехе Педесетнице. Пријатељи Божији никада нису сами. И увек ће имати пријатеље које "благодат Светога Духа сабра".
Радује ме што у свом куцању и тражењу, премда су се многа и премнога врата залупила пред носом (некада и ударила у њега), нисам се препустио клаустрофобији јер знам да живот у Христу никад није скучен и мален, и одушевим се како ми некада отвори нове просторије, са срдачним људима, и окрепљујућим шансама, и за мене, и за многе друге.
Не одустајмо, ма колико уморни били. Ми смо градови Христови, на висине нас поставља свакодневно, и у нашем срцу је направио места за толико много људи, и толико лепоте и живота нам дарује.
Осети живот у себи, ослушни срце ако треба, ваздух у грудима, вољу у мишицама, мисли у уму, лепоту у оку, песму у уху, имена вољених на усни, плес под стопалима... Осети живот у себи, и живот око себе, пољуби га и узнеси хвалу Богу.
И куцај, упорно, никад немој да станеш, не заборављајући да и ти отвараш врата многим другима.
" Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном." (Откр. 3, 20)
Марко Радаковић
Коментари