АВДЕНАГО

Избегавао сам да се бавим овим питањима али видим да се и даље јављају недоумице. Будући да не постоји дефинитиван, општеважећи одговор, као теолог могу да изнесем неке ставове и мишљења по том питању. Али најбољи одговор је: како ваш парох каже. У првим вековима Цркве постојала је забрана Причешћа током менструалног циклуса али због практичних, хигијенских разлога. Ова забрана је повезана и са схватањем да је жена тада ритуално нечиста, да је то једна од физичких пројава палости људске природе, која иде уз оно „с муком ћеш рађати децу” (што је Бог рекао након првородног греха). Остаје питање да ли ми можемо уопште разграничити шта јесте или није пројава такве природе. О томе касније. К ад примимо у себе Причешће, Христос је у нама, и ми у Њему – благодаћу Божјом. А Хлеб и Вино ће се сварити као било која друга храна: делом ће ући у наш крвоток, делом ће бити избачено из нашег организма. Како год, не остаје физички вечно у нама. Ако ...

Самци у Цркви

Много се у Православној Цркви говори о брачном животу и монаштву, као о два пута која свако од нас може да одабере. А особе које нису ни у браку, ни замоношене, скоро се и не спомињу, шта је с њима? Прво бих се оградио од те речи, „самац“. Ако неко није основао своју породицу, не значи самим тим да је сасвим сâм. Као и већина, углавном и даље има породицу из које је потекао. Има пријатеље, познанике, пословне колеге. Тзв. «самци» имају скоро све што и особе у браку, осим брачног партнера и (можда) деце. И то није све што они јесу, ако су тренутно сами, не морамо их дефинисати као самце. Али ми је у наставку лакше да користим ту реч. СВЕТО ПИСМО И САМЦИ Брак и породични живот је благословен већ у првим главама Библије. Брак је благословен али то не значи да је обавезан, нити да је то Божија воља за све људе. Многи светитељи и светитељке нису ступали у брак, рецимо пророк Јеремија, Свети апостол Павле. У Делима апостолским сазнајемо да је Филип имао 4 неудате ћерке које су пророк...

Крсна слава (прича)

Деда Мићко цупка ме на коленима. Мирише на колоњску водицу, говори ми неке песмице које су мени смешне. Упире прстом у стару, малу икону смештену на сто, ослоњену на свећњак у којем гори воштаница и пита ме ко је то. „Свети Јован“, кажем. „Тако је, то нам је слава. Заштитник наш. “ Тек смо дошли из цркве, било је лепо. Стари сто је свечано уређен, десетак људи за њим. Ту ми је и отац, трудна мајка, ујак Боро, комшиница Славка, драга жена која ме чува кад су моји на послу. Убедише ме да прочитам „Оче наш“, како ме је деда научио. Окретали смо и преломили погачу. Деда ме пољуби у чело и поглади по глави. „Куда ћеш, деда?“ „Идем на мало свежег ваздуха.“ Устаде деда и оде ка вратима. Скоро да нико није ни приметио да је пошао, или није придавао нарочиту пажњу. Били су заузети живим разговорима, причали су у групицама. Једни су се осмехивали, други нешто озбиљно причали, али свакако је било лепо, живо. Деда нас све погледа, и тужно и радосно у исти мах, па нас закрсти (онако, с три спојена ...

Омогућава Blogger