Ево једне ироније из житија светих. Свети Симеон је својевремено био омражен од стране “тврђе” струје у Цркви, те су га оптуживали да је “новотарац”, да глуми неког “новог Богослова” јер и пише песме као Св. Григорије Богослов. Св. Симеон није нешто бежао од овог надимка, у смирењу је прихватио да је “новотарац”. И ето, вековима касније, слабо се историја и сећа његових непријатеља, осим као актера његовог живота. И оно што су они саркастично смислили као шалу испоставило се да је истина - данас га прослављамо као Светог Симеона Новог Богослова. Његова писана дела су и данас читана, да не спомињемо његов значај за развијање исихазма, монаштва и уопште православне духовности. И да не
спомињемо како великог молитвеника имамо пред лицем Божијим! Иначе, за новотарство су га оптуживали јер је много више наглашавао спонтаност, харизматичност, истицао значај тајанственог “додира” са Богом, и то у време када је схоластика и “сува” теологија била на значају. Сматрао је да исповест и не значи много ако човек не прилази Тајни искрено скрушен - истицао је сарадњу Бога и човека и противио се механичком делању благодати. Ту је и његова молитвена поезија која није била уобичајена за тадашњу химнографију. Била је веома лична, емотивна, на моменте потресна. Не пише, што је тада била пракса, у првом лицу множине, већ у првом лицу једнине, своја лична искуства и дрхтаје душе, пише у исповедном тону, о својим греховима али и о радости у Христу. Користио је народни језик и метрику, што је противницима деловало “простачки”. Песме су динамичне, топле, централни мотив им је Светлост и обожење. „Ти си у мени, Христе, и ја сам у Теби; Ти си светлост која не залази, која се не може обухватити, неисказива. Ти си одећа која ме заодева и греје, Ти си трпеза која ме храни, Ти си вода која ме напаја. Иако сам човек, постајем бог по благодати; иако сам смртан, гледам Бесмртнога.” Нек је срећан празник у којем прослављамо заштитника свих нас, “новотараца” (шта год то значило).
Црква је доделила титулу “Богослов” само тројици личности: Јовану - Христовом апостолу, Григорију - борцу за православно исповедање Свете Тројице, Симеону – песнику Божије љубави (којег данас прослављамо). Заједничко за сву тројицу је то што њихове речи нису биле само теорија, већ плод непосредног духовног искуства, и то што су њихова дела толико одјекнула и додирнула многа срца. Неки су изнели теорију да су сва тројица “Богослови” зато што су писали поезију, но Св. Јован није писао поезију у пуном смислу те речи, а било је још много црквених и светих личности које јесу, па свакако им Црква није доделила овај назив. Исто, као што смо у Цркви на извесни начин сви свети јер се Једним Светим освећујемо, тако смо на извесни начин сви који се Богу молимо, Бога славимо, о Богу правоверно говоримо и делима сведочимо - богослови. Данас се богословима називају и ученици православних Богословијȃ. Сећам се једне струје која је инсистирала да се називају “богословци”, да бисмо правили разлику у односу на ове велике Светитеље. Лично сматрам да не треба толико детаљисати: нити овим ми умањујемо на значају Света три Богослова, нити се ђаци неприлично уздижу. Напослетку, на сваком богослужењу кажемо: “Оче свети, благослови”, или: “Владико свети, благослови”, а опет, нико од њих није за живота канонизован. Нити се тиме умањују Светитељи, нити се тиме неприлично поштује свештенослужитељ – али свакако су корисни подсетници свима нама да смо призвани на светост. “Светиње светима!”. Тако и назив “богослов”, нека буде живи подсетник младим теолозима да су призвани на велику службу, и да имају великане да се на њих угледају и од њих да уче.
Коментари