Чини вам се да у животу нисте где бисте желели, да то никуд не води? Можда сте и свештеници незадовољни повереном парохијом? Ако вам је за утеху, кроз то су пролазили и многи светитељи.
.jpg)
Свети Григорије, један од тројице којем је Црква уз име додала назив Богослов, није најбоље реаговао на поверену службу. Штавише, био је махом незадовољан постављењем, a касније (оправдано) и сабраћом свештенослужитељима.
Свети Григорије је био префињен, интелигентан, писао је песме и чак је своју аутобиографију написао у стиху. Ово је, могуће, радио делом и зато што је цар Јулијан Отпадник забранио хришћанима да користе класичне текстове, а и да парира савременицима јеретицима који су користили метрику.
Његов отац, епископ (тад су епископи били жењени), позвао га је да га рукоположи за свештеника, а Григорије је оштро негодовао, није му било до тога, хтео је да живи монашки. Назвао је то “тиранијом љубави”.
Попустио је, рукоположио се али сутрадан је побегао у Понт. Данас рукоположен за свештеника, сутра одмах побегао у пустињу. Ипак, примирио се, вратио. “Удаљио сам се од вас да за мало да бих себе испитао и своју жалост утешио… Ако је бекство било за осуду, повратак је достојан вашег опроштаја. Вратила ме је љубав према вама и осећање да ви мене волите.”
Кад је пријатељ Свети Василије Велики желео да га рукоположи за епископа Сосиме, иако му није било до тога, поучен ранијим искуством, прихватио је, реаговао смиреније... Бар док није дошао у своју епархију. Згрозио се затуцаношћу места. Он пише: “Место безводно, без иједне травке, без икакве удобности, насеље ужасно мало и досадно. У њему увек прашина, бука од кола, сузе, ридања, сакупљачи пореза, справе за мучења, ланци, а становници странци и бескућници!” Григорије се брзо склонио из ове забити где се “пси отимају за кости” и вратио оцу да му помогне око управљања епархијом. И био је љут, иако је наставио пријатељство са Василијем. Није се либио да и пред њим беседи: “Нека пропадне у свету закон таквог пријатељства које тако мало поштује пријатељство.” Сматрао је да је његов пријатељ изневерио ранију заједничку жељу да се посвете монашком подвигу, далеко од сваког управљања Црквом.
Убрзо ће ипак по молби Св. Василија, у времену кризе, постати један од ретких православних свештенослужитеља у Цариграду. Био је необично смео, речит, јасан и гласан. Упркос притисцима јеретика аријанаца, у скромном храму Св. Васкрсења око себе је окупљао све више православних. На Другом Васељенском сабору био је један од најзначајнијих теолога али ће му многи замерити што се петља, ко је он, како је тек тако прешао са катедре на катедру, из Сосиме у Цариград, и ту се Григорије сам повуче и оде са Сабора, ради одржања мира али разочаран понашањем других епископа.
На надгробној беседи свом пријатељу, упркос замеркама, ипак је признао да је Свети Василије био у праву. “Знајући да цени пријатељство, он га је запоставио само тамо где је требало већу част одати Богу”. И сам Василије, правдајући свој поступак, написао је раније како је, познајући Григориија, желео да га постави да управља целом Црквом. “Но пошто је то немогуће, онда нека не буде епископ почаствован местом, него нека он собом даје част месту. Јер особина великог је не само да се задовољава великим, него и да својом моћи мале ствари чини великим.”
Шта из овога учимо? Прво, као што сам више пута раније помињао, светитељи нису били надљуди, већ обични људи са својим жељама, емоцијама, борбама, слабостима, сукобима. Друго, можда ако помислимо да нисмо тамо где желимо или где сматрамо да би требало да будемо, радије да учинимо најбоље што можемо у датим околностима. Јер врло је могуће да смо баш тамо где нас је Бог одредио, онима којима смо потребни, само то још не знамо.
Овоземаљска неиспуњеност и незадовољство не значи уједно и да немамо благодат Светог Духа уз себе. Могуће да управо због благодати не могу да нас умире пролазна задовољства, титуле, околности... И сасвим је природно да хрлећи ка пуноћи смисла будемо згрожени и повређени светом без њега.
Бог не жели да ико од нас изгуби своје особености, нити очекује да преко ноћи надиђемо своје слабости, већ да Њега призовемо као Помоћника и Саборца, што је Свети Григорије стално чинио. Написао је неке од најупечатљивијих беседа, оне које су биле пресудне у обликовању православног вероисповедања, али и у пријањању великих истина у ум и срце човеково. (О томе ћемо касније.) Питање је да ли би то учинио да није стављен у позицију да се бори са искушењима. Али није му било ни мало лако, нарочито кад су почели да умиру људи које воли и који су му били подршка у смутним и тешким временима. “Нема више ни Василија, ни Кесарија, нема ни духовног ни телесног брата… Црква је без пастира, другови су неверни. Добро се потире а зло се шири. Треба пловити ноћу а нигде светионика. Христос спава. Шта још треба да претрпим? Једино избављење од зла јесте смрт.”
Био је преморен животним искушењима, чак и прижељкујући смрт (али не у тами, но са надом, као и св. Апостол Павле у Филип.1,20-24). Поуздао се у Бога и последње овоземаљске дане провео мирно, у писању. Због умора и болести није толико учествовао у управљању, али није се никад сасвим повукао из живота Цркве, до краја прихватајући свој крст и радујући се Васкрсењу свих.
Свети оче Григорије, моли Бога за нас.
Марко Радаковић
Коментари