Питате се како да се ревносно посветите Богу, посту и молитви док упоредо бринете за своје најмилије, пролазите животне ковитлаце с њима, можда и кроз болан период туговања након њихове смрти? Можда вам буде лакше ако чујете да су кроз то пролазили и светитељи.
Чини се мало необичним да ожењен човек напише дело у којем тврди да је боље бити монах него у браку. Но то је учинио један епископ, чувени и вољени Светитељ – Григорије Ниски (зато што је био епископ Нисе, а не знамо колико је био физички висок).
У времену док су епископи могли да буду ожењени, брат Светог Василија је као ожењен био епископ. У свом спису “О девствености” жали што ју је изгубио. Користи метафору човека који са обале гледа људе који плове, но он не може јер је везан браком. Сматра да човек не може толико да се посвети Богу, духовним промишљањима и молитви јер је обузет бригама за породицу, па и страхом од губитка вољене особе. Упркос томе, веома је поштовао и волео своју супругу. Историја није сигурна, али чини се да је то била Света Теосевија, ђакониса. Григорије свакако истиче да брак није препрека, већ контекст за врлински живот и службу Заједници (Цркви).
Неки историчари помињу могућност да су у том браку светитељи имали дете које је младо преминуло. Григорије у поменутом делу описује страх родитеља за живот своје деце и бол који наступа када се та деца изгубе. Иако не каже директно да је његово дете преминуло, он описује мајку која „дели своје срце са дететом” и описује патњу због губитка на начин који многи тумаче као дубоко личан и проживљен. Овој тешкој теолошкој теми посветио је и читав трактат “О прерано умрлој деци”. У њему се бави питањима зашто Бог дозвољава смрт невиних, и ово се често узима као показатељ да је и сам прошао кроз такву или сличну трагедију (иако за дете не знамо). Свакако га је погодила и каснија смрт супруге, и смрт брата Василија. “Моја страствена туга ми још није вратила моћ расуђивања... “, пише. Највише му је помогла и највише му се тада нашла сестра Макрина, и сама на самрти, подсећајући га да на смрт не гледа као на крај, већ да сви чекамо живот будућег века. Када је њен вереник преминуо, Макрина је одбила другу удају говорећи да он није мртав, већ је само „отишао на далек пут”. Тврдила је да је он „жив у Богу кроз наду у васкрсење” и да би било неверство према њему сматрати га мртвим. Утешио се: „Нека нестане жалост тамо где постоји тако велика утеха; нека се нарицање избрише из душе, и нека вера прогна тугу.”
Шта можемо заључити? И неки од највећих светитеља су имали повремене сумње и жаљење, али су прихватили плодове највећих животних одлука. Просто су се трудили да учине најбоље што могу у околностима у којима су се нашли због свог избора, при том се никада не одричући љубави према другоме. Бог разуме околности и види дубину нашег срца. Неки од највећих светитеља су дубоко патили и осетили трагедију губитка, макар тај губитак био привремен. И њима су били потребни најмилији уз њих, да то преброде. Свети Григорије, који се назива и “оцем отаца”, ридао је над гробним местом вољених. Речју, све што осетимо, све с чим се боримо, све у чему патимо, само се обратимо и крећимо се ка Богу. Он ће умети да утеши, да патњу преобрази у наду, сваки ожиљак исцели и у Себи нас наново сједини са онима који нам толико много недостају.
Марко Радаковић
Коментари