Кроз историју Цркве одређене личности су се истицале својом харизмом, љубављу, богословским умећем и уопште својом делатношћу. Спонтано и природно народ је таквим личностима указивао љубав и поштовање, неке од њих Црква је канонизовала као Свете. И то је у реду. Оно што, чини ми се, може бити проблем, јесте изражено поштовање истакнуте црквене личности без здравог црквеног етоса. Тада се од црквених личности често праве својеврсни идоли.
У модерно време, скоро да се брише граница између поштовања популарне личности Цркве и неке популарне певачице, глумца, спортисте, итд. С тим што то овде може да добије чак и истакнутији религијски карактер – многи који су површно упознати са Православљем врло лако могу у популарном духовном лицу да виде „малог бога“. Једно је кад су дела неког теолога радо читана, духовник на службама и мимо њих радо слушан или, може бити, на интернету радо гледан; а сасвим друго кад се покрене нездрави култ личности. Чак су својевремено апостоли Петар и Павле морали да мире хришћане јер су се они међу собом делили на следбенике једног и другог! Ово, дакле, није нова појава, постоји од кад је и хришћанства и често се одвија независно од воље духовног лица.
Нема ништа лоше ако нам се свиди нечији стил говора или
начин богослужења и исповедања. Човеку су потребни добри учитељи. Али је лоше
ако тим личностима придајемо више но што им припада, више но што им је Бог дао
и они умножили. Лоше је ако стварамо легенде и митове око њих, жељни натприродног
и силног сада и овде. Лоше је ако занемарујемо сопствену парохију и људе поред
нас да бисмо попут неких обожаваоца ишли „већим духовницима“ да нас спасу.
„Не прави себи идола нити каква лика“, то је заповест коју многи
не примећујући крше убеђени да чине супротно. Духовна лица треба поштовати и волети, али не
треба заборављати да су они људи и ништа више. Чак и да су живи Свети, и Свети
су само људи. На крају крајева, па сви смо свети, ето возгласа „Светиње
Светима“ на свакој Литургији. Како би свет био лепши кад бисмо имали јаснију
свест да је свака особа коју сретнемо вероватно света. А они који су се највише Богу
уподобили, оне које смо и канонизовали, и чија имена с топлином шапућемо и
узвикујемо у молитвама – па они први не би желели да пред собом дуже гледамо
њихов, но Божји Лик. Први не би желели да се чешће спомиње њихово име, но име
Божије. Кад човек развије здраву литургијску свест врло лако може да разликује побожно поштовање и љубав према Светима од идолатрије. А нарочито не залази у
идолатризовање свештенослужитеља. Дакле, поштујмо и волимо свештенослужитеље
али немојмо од њих правити гуруе.
Постоје данас славни духовници, али треба разликовати и славе. У ово доба кад би сви да буду звезде 15 минута, не треба стремити људској слави. Што је човек ближи Богу, свеснији је колико је он мали. Јер све више увиђа величину Божју. И човек тада само жели, само жуди, да се слава Божија све више указује и блиста, а он да се у њој смањује.
Једно је кад кад људи прослављају човека својом, људском славом, а друго кад Бог прослави човека Својом Славом. Људска је слава пролазна, кратка, илузорна, траје колико изговорена реч, колико бљесак фотоапарата. Та слава нема никакав стваран траг, па ни стварно значење. Таштина над таштинама. Поиграва се са истином и лажима, створена од сензације и емоције, често гута живе људе. Божија Слава је бескрајна, постојана, пуноћа свега дивног, вечно трајање смисла. Све лепо и све добро што смо искусили је призрак или назнака Славе Божије. Сва лепота у творевини, све мило нашим чулима, само је икона вечне Божије Славе. Приступајмо Слави Божијој и бежимо од славе људске. Људи препознају Славу Божију која се и кроз људе пројављује и литургијски јој прилазе.
Проблем је кад људи виде славу
Божију где је, заиста, и нема. И мисле да служе Богу док стапају своје мисли,
речи и дела у ново златно теле. Само данас оно често има лик неког духовника. Али
је ипак златно теле.
Марко Радаковић
Сличан текст: Духовни гуру или пријатељ у Христу
Кадар из филма "Три приче"
Коментари