Деда Мићко цупка ме на коленима. Мирише на колоњску водицу, говори ми неке
песмице које су мени смешне. Упире прстом у стару, малу икону смештену на сто,
ослоњену на свећњак у којем гори воштаница и пита ме ко је то.
„Свети Јован“, кажем.
„Тако је, то нам је слава. Заштитник наш. “
Тек смо дошли из цркве, било је лепо. Стари сто је свечано уређен, десетак
људи за њим. Ту ми је и отац, трудна мајка, ујак Боро, комшиница Славка, драга
жена која ме чува кад су моји на послу. Убедише ме да прочитам „Оче наш“, како
ме је деда научио. Окретали смо и преломили погачу.
Деда ме пољуби у чело и поглади по глави.
„Куда ћеш, деда?“
„Идем на мало свежег ваздуха.“
Устаде деда и оде ка вратима. Скоро да нико није ни приметио да је пошао,
или није придавао нарочиту пажњу. Били су заузети живим разговорима, причали су
у групицама. Једни су се осмехивали, други нешто озбиљно причали, али свакако
је било лепо, живо. Деда нас све погледа, и тужно и радосно у исти мах, па нас
закрсти (онако, с три спојена прста нацрта крст по ваздуху), окрете се и изађе
напоље.
Кад сам се осврнуо, нестало је свих оних људи, само отац, мајка и – гле! –
беба поред мене, у колицима, ту где је малочас била дедина столица.
„Сестрица!“, ускликнух. „Мама, сестрица!“
Свећа је једнако тињала.
„Где је деда? Тата, где је деда?“
Тата је спустио главу.
„За здравље наших домаћинâ!“, прену ме продоран бас мог ујака Боре, који се
одједном нађе поред шпорета. Црне и густе косе и браде, подизао је чашу и
смишљао доскочице на које су се сви смејали, па и ја.
„Хајде да се играмо!“, повуче ме за рукав моја петогодишња сестрица. У
суседној соби су ујакова деца, Сара и Лука, кришом јели торту далеко раније
него што је било планирано да се она понуди гостима. Лука није хтео да ми
посуди виљушку, па ја прстом олизах саме ивице торте. Они су бучили иза мене
док сам ја уживао. Али бука престаде. Кад сам се осврнуо, сви они су били
тинејџери, залегнути у кауч, кријући су пили вино из флаше.
„Хајде, пробај мало!“, несташно су нудили.
Радознало сам посегнуо и при том у огледалу видео да изгледам смешно са
својих 16 година, нисам се свиђао себи. У собу баш тада упаде ујак и знао сам
да следе прекори. Он, међутим, приђе, лупи ми чвоку и тутну новчаницу у џеп.
„На пиће да изведеш девојку, шта кришом пијеш вино по својој кући, ајде, бежи
тамо.“ И заподену опет неке шале, а ми смо се много смејали јер јер била
незгодна ситуација.
Кад сам наново ушао у примаћу собу, свећа је и даље горела, икона је
стајала, свечана и лепа као и увек, но око ње су седели само проседа мајка и
моја сестра, сад већ жена.
„Где је отац?“, хтео сам да питам. Али некако, незнано како, знао сам где
је и био сам много, много тужан.
Бивало је хладније, те сам се сагнуо да наложим пећ. Осетио сам нежан додир
по рамену.
„Где смо ставили колаче, не могу да нађем колаче?“, питала ме је моја жена.
У кући је опет била врева. Ујак је причао своје приче, Славка је ћутала и
смешкала се, иако сад стара, тако, тако стара. Пожелела је да изађе на свеж
ваздух.
„Можете ли, тета-Славка?“, понудио сам се да је испратим.
„Могу, добри мој.“, она све људе зове „добри мој“, "добра моја".
Осмехнула се свима и изашла.
Зачу се туп ударац. Девојчица је пала тик поред мојих ногу и почела да
плаче. Ухватих је и подигох је високо у ваздух, а потом грубо изљубих по телу,
што ју је шкакљало, па се плач брзо преточио у смех:
„Немој, уј-каааа, неемој...!“, вриштала је мала Марија кроз нападе смеха.
Моја сестра је само одмахивала главом, зет је био заузет мезом. Моја мајка,
сасвим седа, благо се смешила са узглавља стола. Сестра од ујака, Сара, дошла
је са својим мужем, а њен брат Лука... Знао сам да Лука више никада неће доћи и
био сам тужан због тога. Чак ни ујак Боро није уобичајено забављао присутне.
Свећа је горела, толико једнако и лепо, да сам се запитао – зар је могуће
да никад неће догорети? Отишао сам у суседну просторију, а тамо је моја жена
дојила бебу. Нисам још ни пустио браву, а она рече:
„Позови своју мајку, треба ми да ми помогне нешто!“, рече ми.
Како сам се осврнуо, мајке није било. Почео сам да паничим. Празнина је
била скоро опипљива.
За неким новијим столом седели су моја сестра, њен муж, њихова „мала“
Марија која је дошла са факултета, моја жена и наш син, Саво, којег је малочас
дојила, а који је сад момак.
Неко закуца на врата – нови гости!
„Извините што каснимо, кијамет нас је задржао!“, у собу уђоше снаја Злата и
наш забрађени Саво који отресе снег са ципела. За његове су се руке држали
дечак и девојчица, наша унучад.
„Види, види, ко нам иде!“, слабашан глас се зачу и ујак Боро, проћелав и
погурен, споро приђе и пуног срца изљуби децу, тутнувши сваком по који динар.
„Види их! А као да си ти малопре био оволики.“ Сложих се. „Ја бих сада морао
поћи.“, рече ујак. Прогутах кнедлу.
„А немој још, ујаче, седи, молим те.“
„Доста сам седео овде. Лепо си ме угостио и хвала ти.“, загрли ме и потапша
по леђима. Добаци свима присутнима неки шаљив опроштај и оде.
„Треба ли коме шта?“, моја жена, старица моја, питала је госте, док су се
нека деца јурила и мајке их кориле. Устадоше наша унучад, убедише ми жену да
седне и одмори, а они сами почеше да доносе храну. Неко предложи фотографију.
Погледао сам слику на мобилном, да видим „како смо испали“, и видео сам како је
то све, заиста, лепо. Не само ми – као ми, не само моје згужвано, старачко
лице, или ова млада, снажна тела мојих унучади, са силним духом, са борбама и
тајнама које их чекају у животу. Већ и ова славска свећа, која је горела пре
мене и гореће и после мене; овај увек исти, непроменљив, свечан, спокојан и
свети лик Светог Јована; ова погача коју љубимо и печатимо потврдом „Христос је
међу нама“, овај мирис тамјана, све то овом пролазном даје неки признак вечног,
трајног, вредног, живог.
„Ја бих морала поћи.“, рече ми сестра.
„Зар већ? Зар већ, сестрице?“
„Доцкан је, брате мој. Одвише је доцкан.“
Док сам се с напором усправио да је испратим, она је већ отишла. А моја
супруга, ходајући уз помоћ штапа, приђе ми и положи саучесно суви, огрубео длан
на моје изборане образе. И тада сам осетио нешто необично, а јасно и силно. Као
да је онај, увек једнаки пламен славске свеће, засијао у мојим очима. Осетио
сам дашак свежине који долази споља, но неке нове свежине, окрепљујуће,
свепрожимајуће – имали смо само неке назнаке или сенке овог новог ваздуха,
новог простора, новог славља. Скоро да сам видео те просторе, иако нисам; скоро
да сам летео тим ваздухом, мада још нисам; чуо сам нову, најлепшу песму, некуд,
у даљини или изнутра, како баш мене дозива. Као да би требало да засијам новом
светлошћу, да се сместим у трептаје свеће изнад лика Светог Јована. Ништа нисам
рекао жени али све је разумела.
„Немој још.“, скоро да је заплакала. Благо сам јој се осмехнуо и опет је
све схватила. Осмехнула се, те ме пољубила у образ.
„Деда, где ћеш?“, упита ме унука.
„На свеж ваздух мало.“
Људи су живо разговарали, једва да су приметили да сам пошао. Погледао сам
их и мислима, срцем и душом изгрлио, те драге људе, а потом их закрстио и пошао
даље.
Свећа је наставила да тиња на столу.
Марко Радаковић Пратите преко Инстаграма овде
Сличне приче: овде
Коментари