Примећујем ту склоност православних хришћана ка превеликој емотивности. Да
ме не схватитите погрешно, тешко да можемо говорити о Богу, животу, љубави,
губицима и радостима, а да при том не укључимо осећања, још мање можемо све то
искуствено доживети без осећањâ.
Али постоји велика претња да
превелика емотивност умањује здраво расуђивање, па и помути бистру веру и живот
по њој.
Пример за то је склоност православних
да толико емоционално „заволе“ неке духовне личности да их доведе на рубу
идолопоклонства. Истичем ову „емоционалну љубав“, јер се често своди управо на
то, воле духовнике колико и просечна
тинејџерка „воли“ поп певача. Једнако некад важи и за «љубав» према
Светитељима, Богомајци и Богу Самом. Многи су Титу заменили патријархом, Битлсе
Христом, марксизам «теологијом» – идеологија (илити идолатрија) је остала иста,
а објекат други. А требао је да се промени
начин размишљања и делања (преумљење).
Љубав у хришћанству се тиче самог бића човековог, јер Бог је Љубав, и ко је
у љубави, у Богу је
(1.Јов.4,12). Љубав укључује у себе осећања, али многи „воле“ јер им је
пријатан осећај који изазива делатност одређене
личности која слови као велика или
се за велику личност издаје. Ово масовно злоупотребљавају многи расколници, лажни духовници, али и лажни психотерапеути
који се често називају „лајф коучевима“, итд.
Проблем и кад људи романтично
„заволе“ особе, „воле” их док њима
одговарају, но може се у међувремену десити и рађање деце и развод. Док су се
окренули, њихова лакомислена емоција довела их је до бола који неке прати и цео
живот.
Љубав је банализована, сведена на неку емоцију, наклоност, страст. Томе је
допринела западна модерна култура коју смо кроз забаву усвојили. То су
холивудски романтични филмови, песме у којима се љубав равна са страшћу, и
прихватање да љубав подразумева и срећу.
Ако нема среће, нема ни љубави.
Јеванђеље смо заборавили. Није модерно, није лако штиво. У њему се Бог
добровољно унизио (млади би рекли
„срозао“) и родио као бескућник, у штали. Тамо Он као Човек прилази
одбаченима и теши их, лечи, назива пријатељима, дели с њима оброк. Скоро ћутке
умире због њих, због свих нас, молећи за непријатеље. Што рече блаженопочивши владика
Атанасије – љубав је пажња, кад је неком хладно да му донесеш ћебе, кад је
гладан, да му донесеш оброк.
Призвани смо да практикујемо слично
добровољно «умањивање себе», да је макар и сенка овом, Христовом. А многи и Христа доживљавају
сентиментално, а не кроз лични, жив однос. То приметим и кроз скорије (беспотребне)
екранизације Јеванђеља, где се буквално манипулише емоцијама: сцене, музика и
глумачки изрази су такви да намерно теже изазивању одређених осећања. И онда
многи закључују – доживео сам одређену емоцију, тај филм је одличан! И једнако
тако кроз живот. Ако неко изазива пријатну емоцију, биће да га волим, ако је
непријатна, значи да морам од њега да се удаљим. Рећи да треба да волимо људе
чак и кад нам није пријатно уз њих, кад греше, кад болују, кад су у проблему, то је веома тешко данашњем
човеку да схвати.
Није циљ нашег живота срећа, но смисао. Није нам циљ лепа емоција, но
постојан однос са особом, постојаност у себи самом. Кад се човек држи смисла,
кад се држи Христа, шта год да доживи, то неће бити ни трагедија, ни еуфорија.
Осетиће и бол, и патњу, и срећу, и усхићење, али неће дозволити да се њима
занесе, да у њих потоне, или с њима одлети. Зато што зна да он није једини на
свету, да је уд на једном Телу и да не може бити ни срећан, ни несрећан без
утицаја на друге и без обзира на друге. Његова бол није ни једина, ни најдубља,
а свакако није бесмислена и хаотична, а он сигурно није напуштен и сâм: Бог је
уз њега. Његова срећа није ни непролазна, ни вечна, он зна да су овоземаљске
среће само сенке оних небеских, па их не обожава, нити им служи; и зна да је у
свету сувише несрећних, да би дозволио себи да буде опседнут својом срећом. Побожан човек се, пак, увек труди да одржи у
себи мир, да пребивајући у близини и величини Божијој увиђа своју маленкост и
слабост, и препуштеност вихорима живота. Бог може пружити руку и помоћи, а може
и остати нем, али и кад то чини, Он то чини из још увек непознатог разлога.
Сви ми имамо осећања и срца нам горе, и плачемо, и смејемо се, и не би
никако ваљало да тога нема, јер и то је од Бога. Али немојмо Њега гледати и
схватати само кроз наша осећања. Немојмо ни наше најближе, јер у њима је Његов
лик. Немојмо ни себе, јер и у нама је Царство небеско. Вера обухвата и осећања,
и разум, и дела, и однос, и чула, и интуицију, и поверење и још много ствари које су и мимо именовања. Немојмо
је свести на емоције, емоџије, на кичасте слике у коментарима, на плач плача
ради, смех смеха ради, итд. Хришћанска радост није тек емоција, но испуњеност
Божијом благодаћу, пребивање с Њим и у Њему, постојан мир, жива, свепрожимајућа
захвалност. И у том смислу вели Христос: радујте се и веселите се. Та радост
сеже много више, шире, дубље, садржајније, постојаније од емоције, и та се
радост ненаметљиво сведочи и шири, она и не уме и не може другачије, јер од
Бога је. Радујте се и веселите се.
Сличан текст: Не прави себи идола од духовника
Коментари