Mислим да је мудро да одговоре на најтежа животна
питања препустимо Богу. Али сам се уверио како многи то преузимају
на себе и говоре другима како да живе.
Логика која се крије иза таквих покушаја може бити
прикривена најбољом намером да се другоме (или себи) помогне, да
се утеши или мотивише. Често је то само маска за личну гордост.
Све је чешћа појава
да особе које су тек пришле Цркви нађу неку особу „искуснију” у вери, да им
буде саветодавац. Ови то, неретко, једва дочекају, често се и наметну. Сматрају
се великим познаваоцима хришћанске вере, али је често посматрају као скуп
догми, прописа, ритуала и светоотачких цитата. Убеђени су да они, као
познаваоци Православља, могу да другима
пруже дефинитивне одговоре на њихову патњу.
Покушавају да Бога
„угурају“ у нашу логику, да се Његово делање (или привидно неделање) увек
посматра кроз призму рационалних узрочно-последичних ствари. Није тачно да је
вера нелогична, она често превазилази људску логику. Не можемо рационално
докучити све одговоре јер нисмо у могућности. Многи одбијају да схвате како постоје другачији начини спознаје
Бога, од којих је свакако најузвишенији и најдиректнији љубав.
Постоје људи који
себе сматрају великим познаваоцима, па чак и водичима људске душе. Човек је за
мене сувише свет и драгоцен да бих се усудио да му налажем како да живи и како
да мисли. Бог је за мене Свет и не бих никада,
никада узимао Његову улогу на себе.
Никад се не бих усудио да другом пружим дефинитиван одговор зашто је
неко њему драг трпи патњу, зашто се рађају болесна деца, зашто је неко духовно
оболео, зашто је страшна несрећа збрисала млад живот. Неки све правдају
"судбином", неки сигурно тврде да је трновит пут казна или начин
искупљења, а неки иду толико далеко да болеснима кажу да одбаце лекаре јер ће
их Бог спасити.
Погрешне речи су
веома опасне.
Неки духовни
саветници покушавају да човека сместе у једну велику, теолошку машину, као да
је он шраф. Али гордо је мислити да ми можемо схватити целокупну стварност и
туђе место у њој. Књига о Јову закључује
како је потребно да имамо поверења у Бога, шта год да се десило. Наша
радозналост и немир који из ње произлази неће се умирити ако нам неко пружи
рационално објашњење „зашто“ и „како”. Тај немир пролази само ако смо уз Бога.
Ако на патњу одговарамо љубављу. Велики мир долази из великог поверења у Бога и
из одговорног рада на сопственим даровима.
И зато сматрам да су најбољи пријатељи у Христу они који, просто,
слушају. Који с тобом деле и радост и тугу, и пад и полет. Не чачкају по твојој рани, већ је одболе са тобом. Не
сматрају себе духовним лекарима, већ заједно са тобом почну да траже лек, знајући
да је Бог Најбољи Лекар. Такви су најбољи духовници.
Потребан нам је
добар пријатељ уз којег одговорно сами бирамо свој пут. Није нам потребан
„духовни гуру” који нам намеће и одређује пут за коју никад нећемо ни бити
сасвим сигурни да ли је заиста наш.
Марко Радаковић
Сличан текст: Не прави себи идола од духовника
Послушање (ни)је веће од поста и молитве
Коментари