Бог удеси, увек можеш помоћи и увек ти се може помоћи.
Удеси Он, да научиш да у захвалности примаш и да без роптања дајеш.
Да се смирујеш у својој немоћи, свестан да ти је потребан Бог и да су ти потребни други људи – али удеси и да се учиш скромности и смирењу пред својим могућностима, јер знаш да имаш одговорност да од њих учиниш највише што можеш. Јер и то ти је дато.
Божић је, празници су, и видим да људи нису заборавили да дају. Било свој новац, храну, одећу, било свој труд, време и утеху. Нису заборавили ни да примају, у захвалности и радости, јер, гле, ето, сви смо ми добили овај дан, људе у њему, осмехе, загрљаје, слободу да се Богу молимо, мирно небо над главом и, ако му се ослободимо, Небо у нама самима.
Помињимо драге људе у молитвама, помињимо и оне мање драге. Имајте увек неки папирић, па осим што ћете се подсетити оних које иначе помињете у молитви, запишите и имена оних који су тренутно у својим голготским временима. Ако су крштени, проследите тај папирић и свом свештенику, да их помиње при спремању Дарова; но и ако нису крштени и православни, молите се. Осим што кроз то Бог може помоћи, и што драгима може олакшати, то много помаже и да ми не охладнимо, не отупимо, не останемо збланути само над својим животом и својим проблемима.
Када год ме посети туга или чак и очеше чамотиња, једна од најпогубнијих људских слабости, а ја се сетим колико је боголиких људи у свети, колико различитих путева пред њима, колико они имају радости, лепоте и љубави којом живе. Но сетим се и колико они имају туге, таме и невољâ против којих се боре. Толико је мало времена, толико је мало приликâ, да бих ја жалио над својим животом. Немам времена да плачем над собом када има толико људи за које се могу помолити, на свакој Литургији, па и у сваком трену, и којима могу помоћи, овако или онако. Макар својом сиротанском речју, но теши их, подиже их, крепи их, и причаћу, хоћу, писаћу, макар често у томе изнемогао и нешто друго губио - но увек рачунаш шта ћеш губити и шта ћеш добити, и којем ћеш се царству приклонити.
Има диван један цитат, из једне модерне светитељске ризнице, из документарног филма „Тврђава“, који изговара отац Михаило, садашњи страдални епископ Лонгин. Он каже: „Ја знам шта је сиротињски хлеб и колико је он тежак. Плакао сам и молио Бога: зашто сви имају, а ја немам? А данас имам одговор. Да то нисам искусио, ја не бих до краја поверовао овој деци. Не бих сасвим разумео њихову бол. И зато немојмо никада сумњати у Бога, јер Он увек зна зашто даје и зашто не даје.“
У срцу сваког очаја чучи себичност, јер од себе полазимо и себе жалимо. У срцу хришћанства је одрицање од себе, да бисмо себе нашли у Богу. То не значи да ћу одрећи све оне дарове које ми је Бог дао, но да свој живот никада не могу да посматрам одвојено од твог живота или његовог, одвојено од Бога Који је Љубав, одвојено од Његове Заједнице.
Ако је мени све потаман, а теби је тешко, биће и мени тешко, јер те волим. Нећу очајавати са тобом, нећу те ни прекоревати због твоје туге или слабости, али ћу ти помоћи да понесеш крст. Господу Исусу Христу је био потребан помоћник да Свој Крст изнесе на Голготу (Симон из Кирине Мт. 27, 32) , а камоли грешан човек да свој крст сâм изнесе!
Ако ми је срце тужно, а ти се радујеш овом или оном успеху, радоваћу се са тобом, јер те волим. Па и да немамо неки овоземаљски разлог, ако те волим радоваћу се теби, радоваћу се нашем пријатељству и нашем кретању ка Царству небеском.
Најтежа је туга после смрти вољених људи и видим много оних којима празници нису више једнаки ако изостане значајан загрљај. Важно је да не забораве да нису заиста изгубили људе, само су се привремено растали од њих. Колико се ми молимо Богу за њих, толико, ако не и усрдније, присније, они се моле Богу за нас. У Христу смрт није трајан губитак, не сумњајте у то ни на трен. Иако је сасвим разумљива и сасвим прихватљива туга, не вреди ни да се човек бори против ње, потребно је да је прихвати да би је надишао и, просто, живео и радовао се – са њом. Многима је то тешко да разумеју, но не врши нико на нас притисак да будемо срећни, Христос понајмање! Он нас само позива на живот вечни, који је у Њему, где нема ничије смрти, и где све привремене туге напослетку ишчезну. Цвет који смо волели је увео, нема га пред нашим очима, но семе које је од њега пало у земљу родиће диван плод, и ми га већ сада у малом и осећамо, и тај цвет и даље мирише. Љубав то чини, моја ће личност неумитно остати значајан део тебе ако сам те волео и ако си ме волео, то нико никада не може умртвити и убити; а ако је та љубав укорењена у Богу, Он ће учинити да сви у Њему будемо живи. Учиниће да једни кроз друге, и сви у Њему, будемо вољени и радосни и истински живи. Ако тугујете - тугујте, не спречавајте сузе, но немојте ни на трен сумњати да иједна искрена љубав завршава у тузи или, не дао Бог, очају. Тугујте али се и радујте у исти мах, јер Бог истим оком гледа и физички живе и преминуле, у Њему нема смрти и у Њему не може бити смрти.
И ако се радујемо, немојмо да нам се сва радост сведе на кафану и добру прасетину. Немам ништа против ни једног, ни другог, но не заборавимо ни оне који имају мање. Па одвојмо од тог печења, оставимо потребитом комшији. Попијмо које пиће мање да бисмо били трезвени да помогнемо некоме. Разумели сте.
Срцу ми је жеља да значајан део интернет пратилаца и лично упознам, јер сам се уверио да то може изнедрити и велика пријатељства, па и велике подухвате. И даће Бог, осмелићу се, неки би рекли – дрзнућу се, но некада морамо дрско одбацити оно спољашње и бљутаво, да би радост из срца проврвила и прелила се.
Још једном – Христос се роди, радујте се! Ево дана који створи Господ! Ево Бога који је на Себе узео да буде Човек, сишао је из небесне светлости у ову нашу таму; из непрегледне силе и славе спустио се да буде слуга; рођен у штали, одмах постао избеглица; одрастао скромно и вредно, живео у смирењу, умро у послушању, васкрсао за све, дао живот онима који Га препознаше, одјекнуо кроз векове, засветлео у свакој верујућој души. У Њему стојимо и крећемо се, у Њему волимо, у Њему живујемо, и сада и по смрти телесној - слава Ти, Боже! Све си дивно створио, сваки наш пут пред Тобом је на длану, и сваки Ти прстом исцртаваш и при сваком нашом учињеном кораку нас љубиш!
Радујте се, људи!
Марко Радаковић
Коментари