Док сам био помоћник свештеника присуствовао сам многим, многим сахранама.
Не бих умео рећи да ли је то добро
или лоше... Видео сам много мртвих људи и много уплаканих поред њиховог одра.
Децу, унучад, браћу, сестре, мајке, пријатеље. Сећам се, један човек је
ишколовао свог сина иако је био веома сиромашан. Борио се као лав. Син је
постао светски цењен научник. Дошао је из иностранства, написао и прочитао
посмртни говор свом оцу. Говор је био дирљив, диван, пун топлине, наде, неке
радосне туге: сви су тужни што се опраштају од старца али су радосни што је он
био део њиховог живота.
На крају, док су деду спуштали у
раку, унука је узела виолину и засвирала.
Свирала је и плакала, док је грумен
по грумен земље падао на сандук.
Не би уопште било неумесно рећи да
је ово била једна лепа сахрана. Старац се изборио, оставио диван траг у
животима своје деце, унучади, пријатеља, дочекао дубоку старост и отишао тамо
куд ћемо сви.
А био сам и на страшним сахранама.
Кад умре неко млад. Изненада,
ниоткуда, нису били спремни за опроштај ни покојник, ни његови најближи. Језа,
какву никад и нигде нисам сретао. Потребна је велика храброст тим људима који
се изненада опраштају. Верујем да прођу месеци док не схвате да те особе заиста
нема. И свака част нашим свештеницима, да вам кажем. Треба тада певати и молити
се. Треба тада имати срца и вере. Могао бих много и о тим и таквим сахранама да
причам али не желим. Не знам зашто млади умиру. Нико не зна, осим Бога.
Поверење у Њега једино ме држи да не паднем у очај.
Чврсто верујем да наши преминули оду
на неко боље место. А то што нама остане та шупљина у грудима, то је некако део
овог окрутног живота.
Губимо и губићемо драге људе. И неко
ће изгубити нас. Али сви ћемо се, на крају, пронаћи и схватити да нико никада и
није био заиста изгубљен.
Постоје још неке сахране на којима
сам био, оне најужасније.
Сахране на којима нико није плакао,
на којима је било веома мало људи који испраћају особу за коју заиста и не
маре. Никад на горем месту нисам био. Као да спуштају камен у раку. Као да то
није била жива особа.
Е, то је мера човека.
Не колико је живео, већ како је
живео, какав је траг оставио за собом. Не какву је каријеру изградио, већ
колико је љубави подарио другоме. Треба ценити време које смо имали и имамо са
драгим људима, јер они су наш дар. И треба живети тако да тај дар преносимо
даље.
Ако сам нешто научио док сам гледао
лица уплаканих људи на сахранама, то је да не треба штедети време које нам је
поверено да проведемо са вољенима.
Ако ме је нешто дотакло док сам
гледао лица упокојених људи, то је свест да нико од нас не зна кад ће Добри Бог
одлучити да намигне и нама, и одвоји нас, бар на неко време, од најдражих.
Ако нешто знам, сасвим сигурно и
извесно, то је да треба заиста живети и не одлагати живот за касније.
Небо никога не чека. Али на Небо не
крећемо тек кад умремо.
Небо је овде и данас.
Живи, воли и Богу се моли. Јер шта
је друго, заиста, и важно?
И не заборавимо никад да ће сви
гробови овог света остати празни онима који су изабрали да следе Христову
љубав.
Марко Радаковић
Слични текстови: Вечно сећање
Васкрсење сина наинске удовице
Коментари