Васкрсење сина наинске удовице (Двадесета недеља по Духовима)

 

Јуче смо обишли гробна места наших преминули, данас слушамо Јеванђеље о Христу Који васкрсава мртве. На јутрењу смо читали одломак из Јеванђеља који говори о Христу Који се јавио ученицима и показао им се у Свом васкрслом телу. Васкрсао је и поручио: „блажени који не видеше, а вероваше“ (Јн. 20,29).

Јучерашње богослужење се употпуњује данашњим.  Ово је дводневни празник. Задушнице, упркос раширеном, погрешном мишљењу, не треба називати „празником мртвих“. Јер они физички мртви итекако су живи пред лицем Божијим и једног дана ће попут Њега васкрснути. То је празник живих, празник победе живота над смрћу, празник Васкрсења.  То потврђује  и одломак који говори о томе како је Христос васкрсао сина јединца наинске удовице.  

Христос са мноштвом ученика (више од дванаест) код капије града Наина  сусреће поворку која, како каже Лука, износи  покојника. У оно време градови су били утврђени зидинама и није се смело сахрањивати унутар зидова града, поред осталог, и због схватања ритуалне нечистоће. Гробнице су биле ван градова  (са изузетком неких владара 1.Сам. 28, 3; 2Цар. 21,18). То је била сахрана сина јединца једне удовице. [1]Смрт јединца за удовицу је веома тежак, поред осталог и зато што остаје и без мужа и без сина, дакле, без икакве подршке, у тада суровом свету за жене.

Лука се највише од свих Јеванђелиста бави односом Христа према слабима, према људима у невољи али и према женама, а исто тако најчешће спомиње чуда за која Га нико није ни молио. У овом догађају имамо обоје: Господа је мотивисала Његова  чиста љубав и милост. Пошто је Његова људска природа била неокаљана грехом, Његово саучесништво је било дубље и искреније него било које друго људско. Он прво теши.  „Не плачи“, поручује удовици, као да је побуђује да има наду и поверења у Њега.  И сваки пут кад каже „Не плачи“, Он то не чини да бисмо  потиснули природну тугу, већ да бисмо били свесни Његове утехе, љубави  и силе која надвисује и побеђује сваки губитак и бол.

Христос дотиче носила и носачи стају. Вероватно су били у чуду зашто један раби (учитељ) крши левитски закон и дотиче се покојника. Претпостављали су да то има одређено значење.

Једна поворка вођена Сином Божијим, која носи радосну вест, пење се ка граду, док  друга, тужна  поворка  из њега излази, спуштајући се, да сахрани свог покојника. Смрт и Живот се сусрећу. И Господ зауставља поворку смрти и  дарује живот. Није ли ово цела наша вера сведена у један догађај? Он је и дошао да заустави, чини се, бескрајну поворку смрти.

 Рекао је младићу да устане.  „Младићу, теби говорим, устани!“ (Лк. 7,14). И он оживљава, на Његове речи, на Његов глас. Ове речи су многима вероватно звучале  богохулно јер нису разумели ко је Христос, јер Он заповеда – као да је  Он Сам Господар живота.  И Он то потврђује другом приликом кад каже:  "заиста, заиста вам кажем: долази час, и већ је настао, када ћe мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживеће" (Јован 5, 25).

Ово подстиче велико страхопоштовање међу народом, будући да је у јудејској историји Бог само преко истакнутих  пророка васкрсавао мртве (преко Илије 1.Цар. 17, 22 и Јелисеја 2.Цар. 4,34). То је био јасан показатељ Божијег присуства. Осим овог васкрсења, Матеј помиње да је оживео и Јаирову ћерку, а Јован помиње васкрсење Лазара из Витаније.

У описаном догађају Христос  је и Онај који успешно теши, Он Сâм је утеха. Али и Онај Који не дозвољава да заједница љубави буде ичим раскинута, па ни самом смрћу. Тако по васкрсењу младића, каже Лука, Христос га „даде мајци“. Можемо рећи, поново јој га даде. То је вероватно значило да је младић сишао са носила, да га је Христос ухватио за руку и усмерио ка мајци спремној да га загрли. Колико нежности, бриге и старања показује Богочовек.

Нама је утеха и нада да васкрсли младић из Наина није једини који ће Његовом речју оживети. При Његовом Другом доласку празни загрљаји биће испуњени, срца ће бити утешена и поново ћемо се срести са нашим драгим преминулима.

На свакој Литургији ми се молимо за покојне прилазећи Христу Који и њима и нама дарује вечни живот. Помен преминулих добија пуноћу у евхаристијској заједници. Јер чврсто верујемо да   «Бог није Бог мртвих, него живих; јер су у Њему сви живи» (Лк. 20, 38). 

Марко Радаковић




 



[1] Занимљиво је да пророк Захарије још у Старом Завету даје пророчанство о Христовом страдању називајући Га Јединцем „И погледаће на мене кога прободоше и плакаће за њим као за јединцем и тужиће за њим као за првенцем“. (Зах. 12, 10)

Коментари