Постоје многи православни хришћани који убеде себе да ревнујући за веру
изобличавају неке друге који, ето, кваре и веру и људе, као вуци у овчијем
руну. Ови лажни ревнитељи чешће говоре
или пишу нападачки, против некога или нечега, чешће но што говоре и чине добро.
Ако и говоре о некоме лепо, то су махом други лажно ревносни хришћани, често у
клиру, који попут њих – говоре против некога или нечега.
Читава њихова мотивација полази
управо од „борбе против“, а не „борбе за“.
Боре се „против“ лицемерства, новотарства, екуменизма, масонерије, можда
и вакцина и жигосања. Себи представљају како се боре за Христа и како баш они
спашавају друге од замки овог света, али и од неодговорних и лажних хришћана.
Лако се саблазне јер је њихова вера, у ствари, идеологија, зб(и)рка
моралних прописа, канона, цитата, ритуала, обичаја – све, само не жив и
динамичан, благодатни однос са Богом и другим човеком.
Ретко прихватају човека какав заиста јесте јер имају изграђену идеју
какав човек, по тој идеологији, треба да буде. Свако одступање од тога је кретање
ка паклу које они, ето, препознају.
И заиста су веома ревносни по
питању поштовања правила, било да је реч о посту (на води или уљу), или о обичајима
и традицији, али и по питању морала се труде да испуне оно што сматрају да се
од њих очекује. Бог ће, наравно, боље судити са коликом љубављу и искреношћу се
та добра дела чине.
Стриктно деле световно од
духовног, добре од злих, верујуће од неверујућих, православне и друге хришћане,
итд.
Често немају смисла за хумор или га сматрају неспојивим са хришћанством,
као да се шалом хули на Бога.
Веома цене одмереност иако од ње
драстично одступају уколико острашћено бране нешто што сматрају нападнутом
вером.
То су људи који хришћанство посматрају искључиво кроз призму правила, а
не кроз призму Христа.
За такве особе треба да будемо дубоко забринути и да их често споменемо
у молитвама. Јер они су, углавном уплашени и неискрени према себи и другима. Зато
не будем изненађен уколико чујем да су ови наизглед дубоко побожни и морални
људи преварили супружнике, били насилни, пали у депресију или, чешће,
анксиозност, па чак и шизофренију. Лажна побожност је једна од последица онога што човек носи у
себи, као што је искрена побожност једна од пројава чистог срца.
Они не само што не прихватају друге људе онаквима какви јесу, били добри
или лоши, већ често не прихватају ни сами себе. Они не желе да заиста упознају
себе. А како је могуће коренито покајање (метанија – промена ума) – ако заиста
не прихваташ ни само постојање таме или несреће која ти лежи у души?
Како ћеш бити миран кад одбијаш да се загледаш у свој немир, ако ти се толико
гади твоја слабост, толико је се плашиш, да лажеш себе да је нема? А некад преувеличаш неке споредне недостатке
и проблеме, или их измислиш, да ти се ни случајно пажња не би задржала на
правом узроку бола. Као кад ја лажем да сам незгодно спавао, па ме боли вилица,
морам да купим бољи јастук, и почнем да причам о јастуцима, иако је истина да ме
боли зуб и морам код зубара.
Тако ће усамљен, несрећан младић, уместо да се запита каквом горчином
или шовинистичким ставовима одбија девојке – незадовољство преточити у бригу
око мастурбације, не увиђајући да је већи проблем у његовој себичности и
окорелости срца.
Тако ће човек занесен борбеном праведношћу упозоравати људе на
предстојеће завере и апокалипсу која предстоји, и тиме придавати себи улогу
малог спаситеља, јер није успео да себи изгради никакву улогу у правом животу.
Није ни муж, ни отац, вероватно је и незапослен. А може се десити и да је и
муж, и отац, и да је запослен, али да, опет, у својој незаситој гордости те
ствари не види као довољно велике, ни значајне да би се он осетио важним, не осећа
да његова дела мењају ишта. Па ће, ето, открити свету оно што заслепљена већина
не увиђа. Биће месија, бар некоме. Он ће објаснити и спасити.
Ово може да сеже и мимо верског фанатизма, у другом смеру, па имамо људе
огрезле у себичност, лењост и чамотињу који то правдају депресијом, иако је реч
о недостатку личне одговорности и о малодушности пред изазовима живота. Овим не
побијам да постоје људи који су заиста депресивни али мислим да многи олако
себи дају ову дијагнозу.
И тако даље.
Људи свим силама желе да сакрију иситну о себи – од себе самих. И
наравно, од других. Стварају лаж којом трују себе и, ако успеју, и друге.
Мени можда и најдраже Христове речи „Истина ће вас ослободити“ ту
добијају пуно значење. У свему томе не треба заборавити да је Христос – Истина,
Пут и Живот.
Наравно, постоје и они ревнитељи који су сасвим упознали себе и не беже
од истине. Али те ревнитеље ни не можемо назвати лажнима. Ако и имају „тврђе“
ставове, нису толико искључиви према другачијима, нити склони мржњи. А то је
зато што по себи знају колико човек може бити слаб, склон греху и лагању себе. И
колико дуга и напорна некад може бити потрага за собом.
Већину текстова не завршавам само давањем дијагнозе, већ покушавам да
пружим одговор шта треба чинити. Можда би бољи одговор дао добар духовник или
психолог. Рећи ћу шта ја чиним, али нисам уопште сигуран да је то најбоље
решење. Вероватно нисте приметили, али такав сам тип особе, да пљуснем људима
истину у лице. Да ли ће је прихватити или наставити да лажу себе и друге, то је
онда до њих. Али проблем је што не можемо увек знати истину о другима. Нисмо
увек толико добри душезналци. На крају највише зависи од самог човека и његовог
рвања са истином. Наше је да му се нађемо, саслушамо или и одбрусимо кад треба.
Некад је већа пројава љубави ући у свађу с ближњим, него занемарити његово
истрајавање у глупости. Јадна је то љубав која ћути док други срља у пропаст.
Тада она треба, зависно од особе и ситуације, да загрли или да повиче.
Многи примећују те лажне ревнитеље који су на граници са фанатицима, па
се на њих љуте, смеју им се, ругају. Увек ћу исмевати погрешне појаве и тиме им
драстично смањивати значај. Али те залутале људе не треба исмевати. Они се буде
лажући себе, говоре лажући себе, раде, крећу се и лежу у кревет лажући себе, у
сталном страху да ће истина једног дана обасјати изнутра и открити и њима и другима ко су заиста.
Живе у сталном терору и параноји од – себе самих.
Гори пакао не могу замислим.
Maрко Радаковић
Слични текстови: Мрачњаци у Цркви
Не прави себи идола од духовника
Коментари