Није добро превелико самопоуздање јер је то показатељ велике гордости, али није добар ни недостатак самопоуздања јер то води у страх и кукавичлук, и опет је другачији облик самољубља. Људи се сувише плаше од
доношења погрешних одлука јер се плаше од последица које би их задесиле, дакле,
опет се сувише плаше за своје добро.
Сви имамо одговорност избора и њој треба приступати свакодневно и храбро,
ослушкујући друге али не одбацујући своје жеље и намере (осим ако очигледно
нисмо у заблуди). Зато је за трезвено одлучивање потребно дапажљиво ослушкујемо Божију вољу и своју вољу, и
у тим одлукама се борити и за своје лично усавршавање, али и за добро људи око
нас. То често није једноставно, ни лако ускладити. Али то је живот. Ако се и
молимо Богу да буде воља Његова, ми нисмо лишени сопствене воље која треба да
буде сагласна Божијој.
Православни често мисле да уместо њих, склоних грешкама, одлуке треба да
доноси нека савршена личност, тако да погрешна одлука не би нипошто била
донета. При том не увиђају да је некад и лутање начин да се дође ка Богу. Не
постоји сасвим савршени пут али постоји сасвим твој пут. Не дозволи да
најважније одлуке у твом животу мимо твоје воље доноси родитељ, брачни партнер, духовник, шеф… Своју вољу можеш усагласити
њиховој, али не дозволи да ико сасвим одлучује уместо тебе и потисне те из твог
живота. (Изузеци су, наравно, деца која немају способност зрелог одлучивања и
они који су због тежих болести препуштени одлукама других, али то је друга
тема).
Скоро сви имамо визију особе у коју желимо да се изградимо. Не треба да
сматрамо важним само ту идеју особе ка којој се крећемо. Чули смо често
"буди најбоља верзија себе" - то не значи да је садашња
"верзија" небитна, нити да се уопште и можемо "поцепати" на
верзије. Није битна само наша „коначна верзија", већ и наше грешке
могу бити вредне лекције. Наше мане и слабости, на извесни начин, чине наш крст
и, парадоксално, могу да допринесу нашем напретку. Из грешака се и учи. Одбијмо од себе и помисао да је
грех срастао са нама, закључимо: „Грешим али ја нисам грех!”. Не
заборавимо да је Бог са нама у тој борби и да само с Њим можемо победити своје
слабости. Зато је потребно бити храбар и доносити одлуке, стално, изнова, не
заборављајући да се нико није магично појавио на свом циљу, већ је ка њему
путовао. Пут и циљ су нераскидиво повезани. Као животна борба и Царство
небеско, које већ сад, кроз саму борбу просијава, мада не у целости. Али овде
почиње. Није смрт почетак вечног живота, већ Крштење.
И сâм пут ка Богу је важан, а не само крајње одредиште. Зато Христос каже
да је Истина, Живот, али и Пут.
Већина библијских личности доноси погрешне одлуке (на пример, Јаков), слаби
су и грешни, али временом схвате да је Бог чак и грешке искористио да им
помогне да нађу себе, и то поред Бога ( та промена, то је преумљење, или
метаниа, која укључује покајање). Иако су одлуке веома важне, не треба сувише
страховати од одлучивања јер можемо упасти у замку да се паралишемо пред
сопственом слободом, а онда смо попут оног плашљивца из приче о талантима и бићемо одбачени од
Бога.(Прича је овде )
Христос у више наврата осуђује равнодушност и пасивност људи у сурету
са изазовима живота. Живот је страшан и уједно диван. Треба живети одговорно и храбро.
Свакако ћемо сви умрети.
Живети, а плашити се својих одлука, то је као да си у језеру, а плашиш се
својих покрета. Бог ти је дао удове и мишице, разум и емоције, вољу и снагу, па
макар и не отпливао савршено, важно је да знаш ка Коме идеш и да, упркос свему,
уживаш у дару слободе. И опет, ако знаш Где си запливао, макар се успут и
нагутао воде, пронаћи ћеш у себи снагу да Тамо и доспеш.
Коментари