Човек је створен за живот. Ако прати Божије назначење, све у њему бежи од смрти и хрли ка животу и свему оном што га чини истински живим. Зато људи воле да се друже, смеју, да стварају, воле, помажу; зато се људи моле Богу и певају Му. Чак и наше покајање има обрисе радости, јер се у свом плачу радујемо што нас Бог опет грли.
Ако је човек чист срцем, неминовно ће се кретати ка животу и бежати од смрти.
Где је лаж, дволичност, страх, себичност,
чамотиња, очај, насиље – човек жели да побегне, да се удаљи, склони. Ово важи
за све, а хришћане највише.
Бар би тако требало.
Изненађује ме склоност многих
хришћана ка осуђивању, отуђености, индивидуализму, сујеверју. Деле људе на
православне и остале, на старотарце и новотарце, на „лаике“ и свештенике, на
оне што посте и оне што мрсе. Очајнички се држе бескорисног које правдају
„традицијом“, а презиру све ново и другачије, као да време треба да запне и
остане у њиховој визији вредног. Од манастира, обреда и монахâ стварају
својеврсну идолатрију. Mного
плачу, жале се, снебивају, помрачују и гунђају. Али не осуђујемо, само констатујемо
и надамо се да ће радост засијати у њиховом срцу.
Они
који желе да заиста буду хришћани, неретко у цркви немају с ким да се радују.
Не генерализујем, али често чујем замерке младих да је у цркви пуно
„мрачњака“. Да више чују о ономе шта се
не сме, него шта треба чинити. Мало је радости, полета, дружења, а пуно
прописа, протоколног обраћања и понашања.
Велика је заблуда како у Цркви нема
места забави. Кад човек ради нешто што му прија, са људима које воли – то је
радост и забава. Не она профана и краткотрајна забава, не пука разонода, већ
природно пребивање у хармонији са Богом, људима и светом. Истинска радост.
Дружење и разговор који се настављају на богослужење су драгоцени. Важно је да
свештеник или епископ буду радосни. Они окупљају локалну заједницу око Христа.
Они сведоче живу веру. „Исијавају“ благодат Божију. Бог најбоље делује кроз
сусрет. Нема вере нити Цркве без сусрета.
Болно је кад чујем
како особа која је до скоро редовно долазила на богослужење и учествовала у
црквеном животу, престала то да чини.
Изгубио се леп однос међу људима, пуно је зависти или оговарања, нема
слоге, особа не осећа да је то њена друга породица. Истина је да у цркву не
идемо због свештеника, ни због људи, већ због љубави према Богу и због личног испољавања
вере. Али је исто тако тачно да нам је свештеник итекако потребан, као и други
људи, јер хришћанство није и не може бити индивидуална вера. Ако наш свештеник
или заједница у којој смо се обрели не сведоче ту радост која нам је свима
итекако потребна, најгора ствар коју можемо да учинимо јесте да се повучемо. То
неизоставно води у чамотињу. Не постоји самотњачка радост. У којем год звању
били, коју год службу имали, наш је призив да сведочимо Васкрслог Христа. Многи
то неће препознати али многи хоће. Јер свима је Јеванђеље потребно.
Призвани смо да будемо благовесници
једни другима. Да живимо и сведочимо Јеванђеље упркос свему. Да се молимо једни
за друге. То је вера.
Пуно је тужних и незадовољних у
цркви? Знаш ли због какве невоље или муке? - Пуно је склоних оговарању? А ти
пречуј и не оговарај оговараче. - Пуно
је сујеверних? А како то утиче на твоју веру? -
Свештеник је овакав или онакав? А је ли такав и Христос с Којим се
сједињујеш преко Путира који свештеник изнесе?
Цркву нису подигли они који су осуђивали туђи грех,
но они који су имали велику веру и љубав да делају. Не смемо због недостатка
стрпљења одбацити друге хришћане. Не постајемо ли тиме оно што смо презирали?
Врло лако човек постане оно што осуђује. Зато је боље не осуђивати, суд
препустити Богу и храбро носити свој крст.
Радост и истина никад не напуштају Христову Цркву. То сведочи сва лепота богослужења, све пројаве љубави у њој, сва чуда Божија. То сведочи и мир који проналазе сви они који Богу отварају срце из правих, племенитих разлога. Верујућ човек никада није сам. С њим је Бог и с њим ће, сигурно је, увек бити и пријатељи. Бог ће се за то постарати. Човек који верује Богу задржаће радост и даривати је другима.
Тако да се светли светлост ваша пред
људима. (Мт.5,16)
Радујте се и веселите. (Мт.5,12)
Коментари