Путовао сам у Рим на екуменски сусрет „Призвани на наду“ који је организовао покрет Фоколари, са којима плодно сарађујем већ 10 година. Онима који су створили својеврсну предрасуду или страх од екуменизма ваља опет напоменути да је свака врста прозелитизма сасвим забрањена, реч је о дијалогу и пријатељству између различитих хришћанâ. О томе сам писао овде.
Обилазак
Рима сам и овај пут доживео као ходочашће. Првог пута, пре 8 година, највише су ми се
дојмиле катакомбе, места где су се први хришћани Богу молили, сахрањивали и
сведочили веру у изузетно тешким околностима. Овај пут сам се радо вратио у
базилику Светог Павла изван зидина, где су мошти овог великог и мени много
драгог апостола. Црква која датира још од времена цара Константина, са неким од
најлепших иконâ у византијском стилу, и неким тешко објашњивим миром. Разумете
већ, нека света места као да имају другачији ваздух и атмосферу. И управо ту, у
знак годишњице Никејског сабора, прочитан је Символ вере онако како је написан
у оригиналу 325. и 381. године, на старогрчком. Молитву Господњу, и то на
црквенословенском, лепо је отпевао наш пријатељ Јурај из Србије, што је и њему
и нама причинило велику радост и част. Лутеран је певао православну композицију
у католичкој цркви, што је био један од многобројних показатеља да је више
онога што нас спаја него што нас дели, но зависно колико дозвољавамо да Свети
Дух дела у нама и кроз нас.
Посетили
смо и цркву Светог Павла Тре Фонтане, место где је овај апостол био утамничен и
погубљен. Манастир је чувен и по томе што се монаси баве производњом квалитетне
чоколаде и пива. Изабрао сам да пробам пиво.
Много
леп утисак оставила је црква Светог Лаврентија која такође датира од времена
светог цара Константина. Ако се сећате, Лаврентије је ђакон из трећег века од
којег је цар захтевао да му преда све црквено богатство, а будући да је било
раздељено сиромашнима, ђакон је отишао са стотинама људи пред цара и рекао:
„Ево, богатство Цркве“. Ово је протумачено као дрскост, те је жив испечен. И опет,
као и у цркви Светог Павла, необична а опет лепа комбинација ранохришћанског
стила са каснијим утицајима западне
ренесансе.
Скоро
цео Рим је као музеј. Чак и кад не говоримо о хришћанским светињама, фасцинира
посматрање миленијумима старих грађевинâ, споменикâ, предметâ, уметничких дела.
Човек остаје задивљен пред прегнућем људског духа с једне стране, али и осећа
страхопоштовање пред силином времена. Сви ти људи који су стварали, зидали,
служили се тим грађевинама мртви су столећима, а живели су, борили се,
надахњивали слично као и ми данас. Живот, у својој целости, надилази нас саме.
То не значи да наши животи нису важни, напротив. Чине значајан део несагледиве
величине. Слично сам размишљао и док је авион узлетао и слетао. Очи су ми се
испуниле лепоте Божије творевине. Колико смо ми мали, незнатни, мрави у свемиру
и честице у времену, а колико нас Бог воли, сваког од нас и сваки од нас му је
важан колико и цео универзум. Баш како и добри људски очеви воле своју децу,
као свој живот и цео свет. Скоро да су саме усне
поновиле: „Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и ниједна људска реч није
кадра да опише сва чудеса Твоја!“
Базилика
Светог Петра у Ватикану, можда због гужве, више ме је додирнула због плодова
људског стваралаштва у њој, на првом месту због Микеланђелове пијете,
Богородице која оплакује Христа. Не можеш да се не дивиш невероватном људском
прегнућу, таленту, надасве вери која је стварала уметност подражавајући Првог
Уметника. Ипак, по мом личном и маленом схватању, недостаје ми онај искорак
везивања са Вечним, онај продор Тајне, откривања у сакривеном и сакривање у
откривеном, која је у Православљу много више заступљена и на који сам навикао.
Али је драгоцено и корисно искуство срести се и са другачијим начинима
приказивања Светог.
Ово није почетак вица, тако смо путовали. Искрено смо се дружили, шалили, разговарали о Богу, вери, успесима али и пропустима наших цркви да сведоче Јеванђеље доследно. Питали смо се шта можемо да учинимо и допринесемо да међу нама буде мање предрасуда, мржње, а више љубави, пријатељства и Духа Светог. Нас 11 је кренуло из Србије, у Италији смо делили аутобус за ходочашће са другима. Тако су се у истом аутобусу нашли Италијани, Хрвати, Словенци, Словаци, Македонци, Руси, Украјинци, Румуни, Бугари, Срби... могуће да сам неког пропустио. Једне вечери смо спонтано почели да певамо песме, свако свог народа, својим језиком, и многе смо сви знали.
На самом екуменском сусрету је било људи из целог света, са свих континената. Водитељ је шаљиво приметио, само нема никог са Антарктика. Упознао сам људе са Филипина, из Египта, Јерменије, итд.
Драго ми је да сам утврдио пријатељство са старим познаницима, с којима сам сарађивао на локалном екуменизму. Ако не умеш да сведочиш Христа у свом комшилуку, нећеш га сведочити ни у Риму. Ако ниси миротворац у својој фамилији, фирми или улици, нећеш бити ни на интернету. Тако, међу говорницима овог сусрета била је је Снежана Павловић која је говорила о београдској изложби „Слика света, свет у слици“ која кроз уметничка дела приказује заједничке (и различите) нити религијâ и народâ нашег поднебља. Данијела Марковић је говорила о пројекту Културни кафе и збирци која је плод међурелигијског дијалога – „Култура сусрета“. Потом је Јанко Катона упознао присутне са Емаус фестом, екуменским музичким фестивалом који организују млади од 15 до 20 година у Руском Крстуру. Имао сам радост и задовољство да будем учесник овог фестивала (ове године је 24. маја).
Што се тиче самих сусретâ „Призвани на наду“, одржаних у Кастел Гандолфу поред Рима, нису понудили много конкретних одговора на питања како превазићи проблеме али мислим да то и није био њихов циљ. Ови сусрети су успели да окрепе, улију наду да има смисла волети друге и другачије. Они су подсетник да мржња, предрасуда, нездрави национализам или религијски фанатизам не могу да буду толико озбиљни непријатељи ако живимо Христом. Подсетили смо се шта је суштински важно, а то је да будемо Божији људи. Нарочито кад стојиш поред гробница великих светих људи који су окрутно пострадали због вере и љубави а опет су сасвим искрено и истинито рекли: Моја ноћ нема таму. И, ето, хиљаде година касније, њихова вера надахњује и заиста, кад осетимо и доживимо ону Сушту Светлост, и најболнији тренуци живота неће нас надјачати тамом, држимо се Светлости Свету.
Много су ми значили разговори у паузама ових предавањâ и сведочењâ. Са великим уважавањем и поштовањем дубље смо се упознавали са вером и животом у црквама саговорникâ. Кад смо поставили теолошко питање једном пријатељу, искрено је рекао:
„Не знам, нисам теолог, ја то тако просто прихватам у некој љубави према Богу и својој цркви“, рекао је искрено. Тиме сам схватио да се многи људи крајње чисто, с пуно поверења, настављају на веру својих очева, на веру своје заједнице, и не сумњам да Бог препознаје ту просту, чисту веру и послушање. Занели смо се разговором, време је брзо пролазило, те смо пропустили богослужењâ која смо планирали да видимо. „Зар нису и ови разговори вид богослужења?“, приметили смо.
Овде су се сабрали људи отвореног срца, другачији не би ни помишљали да дођу. И онда је било лако да се осећаш као да си код куће, у свом Дому, као да смо били слика оног сусрета Педесетнице – иако још увек не у пуноћи. Дух дела где хоће и како хоће и колико хоће, и нема тог човека који Га може сасвим разумети, омеђити, подредити.
Много смеха, лепих разговора али и веома тешких разговора. Нисмо били слепи пред грешкама историје ни трагедијама данашњице. Нисмо дошли да стварност гледамо ружичастим наочарима, свесни смо стања у друштву, као и да мучна времена тек предстоје. Зато је преко потребно да се доследни хришћани држе заједно и свако у својој заједници, али и мимо њених граница, буду светлост свету.
Коментари