Екуменизам

 

По благослову Епископа Бачког Господина Иринеја учествовао сам у више екуменских сусрета и водио дијалог са људима различитих хришћанских конфесијâ, од којих многе могу назвати  пријатељима. Овим текстом ћу покушати да пружим одговор на неке основне предрасуде по питању екуменског покрета. Озбиљније излагање потребује далеко шири текст, овде ћу се што  краће дотаћи најчешћих заблуда по питању екуменизма. Које су његове предности, а које су мане?

1. Екуменизам је настојање да Православна Црква „приђе“  римокатоличкој.

Није тачно. Екуменизам (правилније је икуменизам) је спремност за дијалог са  неправославним заједницама. Будући да је римокатоличка црква често (не увек!) иницијатор оваквих дијалога, многи су стекли погрешан утисак да је једина намера екуменизма  прозелитизам  православних у римокатоличку цркву.

2. Екуменизам је настојање да се створи нека „Свецрква“ која би била хибрид састављен од различитих цркви и различитих учењâ.

Православна Црква води дијалог јер је призвана да прилази људима, а не да се од њих ограђује и да их одбацује. Није добро да немамо однос  са онима који би то желели. Православна Црква се моли за јединство свих али не пристаје на идеју да се сви утопимо у неки „коктел“ свих конфесија.  Инославни хришћани су такође створени по лику Божијем. И они верују у Васкрслог Христа.   Будимо људи, о томе је реч. Нећемо се причестити с њима, али можемо попити кафу и причати о разликама и сличностима. Или о филмовима и храни, свеједно. Нећемо због тога издати Православље, чак напротив, тиме га сведочимо. Не желе сви да нас врбују и да врше прозелитизам. Од екуменизма по правилу највише страхују неутврђени у вери, све их страх да им неко не отме спасење, не превари их.

Али оно што јесте тачно јесте да сам модел функционисања тзв. Светског Савеза Цркава тешко може да се прихвати од стране нас, православних. На пример,  постоје случајеви да се на сабору гласа за овај или онај предлог по питању неке ставке хришћанског учења. Православна Црква истиче потребу другачијег модела функционисања и бори се за то. Ово је један од горућих проблема по питању екуменских покрета.

3. Издају своје вере теолози правдају причом о љубави која се извлачи из контекста Јеванђеља.

Призвани смо да волимо човека без обзира на његово порекло, језик или веру. Призвани смо, такође, да православну веру одржимо живом и неповређеном, од времена Васељенских сабора до данас. Ове два позива се надопуњују, иначе нам Христос не би заповедио да волимо Господа свим срцем, умом, мишљу и снагом својом и да при том волимо ближњег као самог себе. Љубав према човеку не искључује љубав према Богу и обратно. Дијалог са особом друге вере не значи да самим тим издајемо Истину. Опет, крајњи циљ екуменизма није «продаја»  своје вере, но њено сведочење пред онима који, може бити, другачије не би ни спознали Православље. 

4. Који је циљ екуменизма?

Разбијање предрасуда, упознавање са вером инославних  и представљање православне вере, традиције, обичаја. Дијалог.  Излагање заједничких и различитих ставова, са уважавањем. Не постоји никакво приморавање или настојање да се ми одрекнемо своје вере (или било ко други). Не постоји  заједничко Причешће. Нагласак је на упознавању и покушају да се пређу неке баријере. Дакле, сарадња припадника различитих конфесија, али нипошто неко  сливање различитих вероисповести.

5. Али Свети авва Јустин Поповић је екуменизам називао свејересју?

Бољи одговор ће пружити ученик аве Јустина, епископ бачки Иринеј: „Отац Јустин није критиковао идеју дијалога, сведочења, љубави. Он сам је био веома отворен човек. Идеологију екуменизма као неку варијанту „новог хришћанстав“, којим су се бавили неки екуменски кругови, он је критиковао као еклисиолошку јерес: он је њу сматрао толико опасном јересју, да је чак формулисао нови термин, којим се данас сви широко користе -„свејерес“.(...) . Чини ми се, да позивати се на њега, покушавајући да се оправда нагли раскид са свим неправославним Хришћанима, одричући сваки дијалог, сваки додир, – представља дубоку неправду према његовој личности, према његовој богословској позицији. С друге стране, ако је неко приврженик наивног, сентименталног екуменизма без услова и граница како су говорили у време Патријарха Атинагоре, наћи ће свог веома оштрог и дубоког критичара у лицу таквог богослова, какав је био отац Jустин Поповић.“ (Из часописа „Црква и време“-бр. 4(7) 1998. г.- -издање Московске Патријаршије, превод Миленко Баборац, цео текст овде.)

6. И шта је закључак –да ли је екуменизам добра или лоша ствар?

Екуменизам је прилика за дијалог са инославним хришћанима и прилика за сведочење православног етоса. Остале добре стране покрета смо раније навели. Као такав, он је добра појава у модерном времену. Али историја нам је показала да је потребно бити трезвен и одговоран, те да у грађењу јединства  треба познавати границе и доследно се држати православне позиције.

(Фотографија са (православног) вечерњег богослужења коме су присуствовали по први пут многи хришћани других конфесија из различитих делова света, 2017. године.) Текст на сличну тему прочитајте овде.