Где су двоје или троје сабрани...

 „Ако се два од вас сложе на земљи да се за што моле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер где су два или три који су сабрани у име моје, ту сам ја међу њима.”

Ове Христове речи проналазимо у јеванђељу по Матеју 18, 20. Шта оне значе?

Да ли ово значи да Христос није са особом која се моли сама и да Отац неће услишити молитву? Не, нипошто. Јер јесте, ту је Христос и кад се неко моли и кад уђе у клијет своју (Мт.6,6) , потребна је и заједничка и лична молитва у животу сваког хришћанина. Исто тако, било би пагански претпоставити да је молитва на неки начин  „моћнија“ што је више људи који је изговарају. Иако је из више разлога добро да су многи сабрани у истој молитви,  сила није у самој молитви, но у Господу Који је чује и који је упориште нашег јединства. 

Али погледајмо где се ове речи налазе у Светом Писму. Шта претходи овим речима? Прво Христос говори о томе да је Бог као пастир који ће оставити 99  оваца и почети да тражи ону једну, изгубљену. И веома се радује пронађеној овци, веома се радује грешнику који се покаје. Затим Христос говори колики труд треба да уложимо уколико се брат о нас огреши. Да причамо с њим насамо, па са двојицом или тројицом сведока (опет ово двојица или тројица), па да се обратимо Цркви, и тек онда, ако ни Цркву не послуша, да прекинемо да се трудимо. Нема смисла наметати се другом. Онда долазе ове Христове речи о томе да је Он међу двоје или троје сабраних у његово име. После тога одговара на Петрово питање колико често треба да опростимо брату и доноси причу о слуги који није опростио дужнику (а требао је, јер ако не опростимо ближњем, неће ни Бог опростити нама).

Тако да можемо рећи како се контекст ових речи ”где су двоје или троје сабрани” не односе само на молитву. Ове речи су, да тако кажемо, ушушкане у Христове лекције о томе какав однос треба да изградимо једни према другима. Бог се радује овци која се вратила Њему и свом стаду. Овца без свог стада и без пастира – страда, гине, то је јасно. Иако ништа не можемо без старања и присуства свог Пастира,  ми имамо одговорност да једни друге усмеравамо ка „стаду Христовом”, ка заједници једних са другима. Имамо одговорност да градимо јединство у Богу.

Христос овим „ја сам међу њима” потврђује да ће бити присутан док Његови ученици траже и боре се за заједништво. Ту је док опраштају ближњем и тиме задобијају  опроштај Оца небеског. Ту је док покушавају да помогну ближњем да се извуче из замки греха. Ту је док се моле. Христос није само посматрач тога како ћемо се ми молити једни за друге, колико ћемо се ми кретати једни ка другима, Он је директно уплетен у наше акције, Он је ту, са нама. Он остаје да буде пастир „малог стада”.  Дакле, осим молитве, у овим стиховима је реч и о љубави према ближњем и старању да остане у јединству са нама и Богом.

Дакле, ако смо уједињени у љубави према другом човеку, а у име Господње, и у том јединству се Њему молимо, можемо поуздано  да знамо да је Бог ту међу нама. И морамо увек да знамо, ма колико се ми борили и молили за јединство, Христос је Онај који уједињује.  Били ми свештеници, вероучитељи,  епископи, Бог је једини који шаље благодат заједништва. Он је, да тако кажем, "лепак"  без чега би се заједништво распало, и извориште без којег не би било ни нас самих, а камоли јединства.

Сви знамо причу о вавилонској кули (Пост.11). Људи су се ујединили са циљем да направе кулу која би била већа и од самог Бога. Људи се овде уједињују против Бога и шта се дешава? Каже Свето Писмо да је Бог сишао и помео језике, да људи једни друге не разумеју. То, наравно, можемо схватити буквално како је написано, да је Бог направио лингвистичку баријеру и збунио људе. Али можемо и читати да је Бог одступио од њих, будући да Га нису ни желели. Сметнули су са ума да је Бог Онај који уједињује, без Којег не може постојати пуноћа јединства. Ту улогу Сјединитеља су тадашњи људи преузели искључиво на себе, а зарад погрешног циља, будући да је та вавилонска кула била својеврсни идол. И шта се дешава: престају да разумеју једни друге. То не мора да буде тек лингвистичко неразумевање.

Имао сам велику радост да присуствујем  сусретима хришћанâ из различитих земаља, па и различитих конфесијâ. И ту сам се уверио колико сâм језик није препрека за јединство, разумевање, љубав. Причамо различитим језицима али разумемо се. А постоји, на жалост, много случајева када људи причају истим језиком али не разумеју се уопште. Немају појма шта овај други говори, зато што га заиста и не слушају, чују само потврду или негирање својих речи. Као да не причају истим језиком. Свакако им језик душе није исти. И немају Бога као Највећег Ујединитеља.

У православном хришћанству се често истиче истина вере како је Бог Света Тројица. Бог је Један али је биће заједнице. Отац не постоји без Сина и Светог Духа. И ово учење се директно тиче и нашег схватања заједнице. Ако смо створени по лику Божијем, створени смо као бића заједнице. И ка њој треба цео живот да тежимо. И то не било каквој заједници, већ оној чија је глава Сам Бог.

Вавилонско дељење народа је на неки начин превазиђено догађајем Педесетнице (Дап. 2) . Ту имамо обрнуту ситуацију: у Јерусалиму су се на празник Педесетницу око апостола (на које је управо сишао Дух Свети), скупили народи из свих крајева света, који су говорили различитим језицима, а, ето, опет су све разумели, поверовали у Христа и крстили се. У једној вери у Христа сјединили су се скоро сви народи света. То јединство у Сину, кроз духа Светога, ка Оцу, то јединство  је почетак свега и то ће бити и крај свега. Али, не – крај,  боље рећи: јединство ће бити новина свега што је било и што јесте. Настаје нова твар. Не кажемо «настаће» нова твар, јер она већ сада настаје, још од Христовог Васкрсења.

Јединство  није само дар од Бога, јер се и од нас тражи труд. И у догађају Педесетнице је било оних који су се оглушили о речи апостола, подсмевали се како су се они напили. Господ им је даривао шансу за јединством, они су је пропустили. На Тајној вечери је био и Јуда, сабран у Христово име са осталим апостолима. Ето, двоје и троје сабраних и Христос са њима, али залуд ако особа не препозна оно што му је даривано. Чак се Јуда и причестио, па опет није учинио ништа да одржи заједницу са Господом. Тако и ми данас. Христос нам и даље дарива Своје Тело и Крв. И ми смо гости на Тајној Вечери. Позив на Педесетницу и даље важи за нас. Није довољно само бити ту, не смемо бити статични, потребно је живети и делати, кретати се ка јединству са ближњима и Богом.

Бог најбоље делује кроз сусрет. То видимо кроз цело Свето Писмо. Пророци су рекли да је обећани Спаситељ – Емануил, што значи Бог је са нама. Да бисмо сведочили присутног Бога, морамо да будемо присутни у животу ближњег. Нема вере без сусрета. Већ је сам сусрет, сама отвореност ка другоме, мало сведочење Христа, мала благовест. Призвани смо да будемо благовесници једни другима. Да живимо и сведочимо Јеванђеље упркос свему. Да се молимо једни за друге. То је вера.

Зато увек треба бити отворен за дијалог са човеком, којим год језиком говорио, које год боје му била кожа, које год вере или вероисповести он био. Људима увек треба дати шансу и бити спреман да их упознаш. Хришћанство нису ширили они који су осуђивали другачије, но они који су се  сусретали са њима. Христос је исцелио ћерку многобожачког капетана, разговарао са Самарјанима, наводно непријатељима Његовог народа, апостоли су крстили и Јудејце и многобошце.  Они су имали велику веру и љубав да делају. А ја знам многе којима је велики проблем, па чак и велика издаја ако ја причам о Христу са неким ко такође верује у Христа, само на донекле другачији начин (ако је и другачији, често је и исти). На крају крајева, сваки је човек створен по лику Божијем и сваки је достојан наше пажње и љубави. Не смемо због недостатка стрпљења одбацити особе. А данас многи то чине. То је скупчано са предрасудама, недостатком знања, недостатком вере и генерализацијом због неких историјских дешавања, а можда и личних искустава. Уместо да заиста упознају човека, многи га посматрају кроз своје идеје шта је он и ко је он, и ни не желе да га заиста упознају. Хришћанин треба да стреми ка сусрету, да се радује Другом, да се радује јединству свих Божијих људи, јединству у име Христа.

Наша је обавеза – да сведочимо Васкрслог  Христа до краја васељене, као некад апостоли. И зато је сваки искрен и отворен сусрет испуњавање Христовог позива да прилазимо другоме, да кроз реч и дело сведочимо оно што нам је заповедио и што нам је дао пример. Христос је међу нама!

Текст о екуменизму, његовиим добрим и лошим странама прочитајте овде.




Коментари