Данас је у
сомборској литији око педесеторо деце певало тропар празника. Прво су ишли
дечаци који носе рипиде и иконе, свештеници и ђакони са Јеванђељем и
кадионицама, и војска деце, звонко у један глас певају: „Обшчеје воскресеније“.
Мени је то
звучало као другачија песма. Или можда, ипак, она иста али као да је слушам у
оригиналу. Као да су „извођења“ нâс, одраслих из певнице, бледе интерпретације
и млаке обраде.
Певали су
непрекидно скоро пола сата, док је велика литија ишла градом. Појали су
расположено, поносно, разиграно, раздрагано, значајно држећи врбине гране и
листиће са текстом песме.
На вечерњем
су се некако, ни сâм не знам како, сви као сардинице сместили за само једну, леву
певницу и били необично мирни и стрпљиви цело вечерње, чекајући да заједно
узмоле „Оче наш“ и још који пут отпевају тропар.
Ето, верујте
ми, дуго нисам осетио тако неку топлу, милу радост као на овом вечерњем.
Кад су
апостоли бранили деци да прилазе Христу, мислећи да су то ствари које се деце
не тичу, „Исус узнегодова и рече им: Пустите децу нека долазе мени, и не
браните им; јер је таквих Царство Божије. Заиста вам кажем: Који не прими
Царства Божијега као дете, неће ући у њега. И загрливши их, стави руке на њих
те их благослови.“ (Мк. 10, 14-16)
Христос грли
децу. И она хрле к Њему, и данас. Грле се и благосиља их.
„Из уста
деце и одојчади начинио си Себи хвалу.“ (Псалам 8, 3)
Е, да могу
да увек држим у себи живим оног дечака, са оним усхићењем, са оним полетом и
здравом тремом, као кад сам се значајно успињао на прсте да пољубим икону, или
стрпљиво чекао ред за васкршње јаје и „Божији хлеб“.
Чини ми се,
чак, да сам се као дете много дуже и много лепше молио. Најлепше своје успомене
са Богом имам из детињства. Али није то било до дужине молитве, нарочито не до
речитости, но до срца и љубави. Најлепше сам разговарао са Богом док сам био
дете. Толико мало сам знао о Њему, а толико много и дубоко сам Га познавао и с
Њим се дружио.
И тако су ме
ова деца вратила на „фабричка подешавања“, подсетила су ме на оно дете које је
Бог одвајкада замислио да будем и останем.
„Који се,
дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском.“ (Мт. 18, 4)
А какво је
то „понижење“? Па то је прихватање да си мален и слаб, то је препуштање Оцу да
се стара о Теби, јер имаш много љубави и поверења у Њега, то је искрена
спремност на послушање, сасвим поуздан да Отац штити, зна и све чини на наше
добро.
Бити као
дете не значи бити детињаст, већ имати детињу душу, љубав, отвореност и
послушање. Хрлити ка Христу, без обзира на све. Препуштати се Духу Светом, јер
тако, тако волиш живот и све што га чини истински вредним живљења.
Баш јуче сам
рекао ђацима: нисте ви изабрали Христа, Он је изабрао вас. Бог вас је зажелео и
заволео и пре вашег рођења, у мајчиној утроби вас је створио и знао вас је. И
позвао вас је. А ви сте се одазвали. И ви сте Њега заволели. И то се дешава
стотинама година. Зато је значајан тај излазак на улице, песма „Осана“, и дочек
Христов у Јерусалим, док Он јаше магарца.
Препознајемо
Га, природно, као Свога, јер Његови смо, у Њему смо, вечна деца.
Сваки дан ми
дочекујемо, једва чекамо Бога да буде уз нас и наше, а волели бисмо и уз цео
свет. Цео живот ми беремо неке палме, увек нове радости узносимо ка Горе, да
кроз њих прође Онај Који их је омогућио, Који све чини смисленим и пуним.
Дај Боже да
сваки дан будемо деца и да те сваки дан радосно дочекујемо!
На крају велика похвала за сомборске ђаконе који су лепо радили са децом и, наравно, хвала деци што су свима улепшали празник.
Марко
Радаковић
Коментари