Оживела је, по мени, крајње сувишна дебата о томе да ли православни смеју да читају дела фантастике и гледају филмове истог жанра. Прво, фантастика је широк појам. Све што је неко измислио, то јест, што је дело фикције, на исвесни начин је фантастика. Тако можемо рећи и да су „Браћа Карамозови“ фантастика, да не спомињемо многе поучне приче и алегорије светих отаца. Штавише, ако бисмо били сасвим доследни појму, и Сâм Господ се служио параболама да би описао неописиво. Што нас доводи до значаја стила и форме, језика и начина, у труду да се пренесе смисао. Вратићемо се томе.
Друго, ако бисмо себе ускратили људског стваралаштва, макар и не било, у основним карактеристикама, хришћанског карактера, то би било попут одбијања да живимо живот у свој лепоти. Већ сам писао о опасности оштрог дељења на световно и духовно, као и о бесмислености „сакривања од света“, еда ли се, тобож, не би „инфицирали“ њиме. Свет није болест иако болести у свету има. И јасно да свако од нас бира садржај који му одговара, а који није на погибао. О томе је, на крају крајева, давних дана писао Свети Василије Велики, у свом спису: „Младићима о праву да користе грчку литературу“, а мислећи на многобожачке епове који, као што знамо, обилују фантастиком и често подржавају и одражавају пагански поглед на свет. Он се служи поређењем са пчелама које бирају цвеће. „Морамо користити ове списе као и пчеле (цвеће), јер пчеле не обилазе све цвеће без одбијања, нити настоје да однесу све, већ узимајући сходно потребама, остало остављају. Зато ћемо, ако смо мудри, узети из паганских књига све што нам приличи и што је у вези са истином, а остало ћемо занемарити. И као што у брању ружа избегавамо трње, тако ћемо из оваквих списа сабрати све што је корисно и чувати се од штетног.“ Искрено, не знам има ли потребе да ишта додам, све је кристало јасно објаснио. Као и све што читамо, или гледамо, чинимо то критички и мудро. Иначе и корисна литература може бити штетна ако не размишљамо како да је користимо, што доказују и они који неспремни и без духовног вођења читају монашку литературу и неретко упадну у прелест.
Уколико је хришћанин писао фантастику, опасност о погрешног доживљаја је скоро минимална. Тако су Толкинови „Господари прстенова“ један од најбољих примера хришћанских поука и учења у епској фантастици (ако не и најбољи). Могао бих додати и Луисове „Летописе Нарније“, чак и не-хришћани увиђају да је цела повест алегорија за хришћанство.
Свети Јустин Мученик је, у Првој апологији, и пре Св. Василија, у другом веку, говорио о грчким списима као корисним за читање, истичући да постоје „семена истине међу свим људима“.
Но и пре њега, имамо светог апостола Павла који не окреће леђа грчким многобошцима, нити с висине посматра њихову митологију, већ у обраћању им говори како је дошао да проповеда „бога непознатог“ (Дела апостолска 17, 23) и чак цитира паганске песнике да докаже поенту (17, 28)? Опет помињем и Самог Господа Који се служио причама. Зашто? Зато што су приче, параболе, изузетно моћно средство у дочаравању смисла. Служе се познатим да би слушаоце, читаоце или гледаоце узвеле као још увек непознатим, водећи му и мисао и осећања и жељу различитим средствима – чуђењем, нелогичношћу, можда и шоком, катарзом или запитаношћу над чутим. Кад Христос каже да ће пастир оставити 99 оваца у потрази за једном, то не одговара стварности – ниједан пастир, међу људима, неће то заиста учинити, јер математика је једноставна и неисплатива. Али Христос нам овим показује колико је Божија љубав, пажња и сила према једном једином грешнику велика.
Но ако смо противници фантастике, ваљда би требало и српску епску поезију избацити из лектире јер, иако има упориште у историјским збивањима и духу нашег народа, сумњамо да је Марко Краљевић толики покољ направио у турским редовима – што опет, није баш хришћански. А шта рећи о хорор елементима, попут крвавих гаврана који бацају одсечену Дамјанову руку његовој мајци, или пак о зазидавању живе дојиље у мост, еда ли би се задовољила вила. Ова друга песма, без икакве сумње, има паганске елементе, али нико јој не може порећи уметнички, историјски и емотивни утицај, и не треба је дирати.
Ако не разумемо стил, или дух написаног, ако се нисмо потрудили да упознамо симболику којој се стреми или упозорења која се у њој крију, то не значи да дело нема своју вредност. Ако Поовог „Гаврана“ читамо као буквалан текст, онда је он приказ очаја и ништа више. Ако га разумемо као упозорење ка чему води приказ тока свести неутешног човека, онда много више вреднујемо значај васкрсења мртвих и живот будућег века. Поово „Издајничко срце“ је ништа друго до драстично краћа и западној култури ближа верзија „Злочина и казне“, написане двадесетак година касније. У истом маниру могли бисмо Достојевског оптужити за мрачњаштво, а истине ради, није му га мањкало. Али је он препознавао светлост у највећој тами, многи други аутори остављају нама да прочачкамо пут јер они нису успевали. То их не сврстава у демонолике, напротив, већ у боготражитеље.
Ово, наравно, не значи да је сва фантастика добра и корисна, јер није. То важи за све књижевне жанрове као и за сву људску творевину. Свако нека јој приступа по својој способности, разумејући потребан опрез. Јасно да, рецимо, никада не бих саветовао својим ученицима да читају секташку литературу, док је мени корисно да познајем њихове аргументе и идеје, да бих их разобличио. Црква жели да све људе приведе к себи, не силећи ничију слободу. Људима унутар Цркве свакако да је потребно да свештенослужитељи, па можда и теолози, пруже неке смернице, али оне проверене и искуствене, и при томе не мешајући свој лични доживљај са путем спасења. Ако ме дете пита за неко стваралачко дело, прочитам га или одгледам, саслушам, па онда изнесем став. Мени, рецимо, нека песма мелодијски и стилски може да не одговара, но ако ја нисам на емотивном или интелектуалном плану у њој препознао вредност, то не значи да је ту нема. То не значи да могу да иступам као глас Цркве и представим је као прекид свести.
На крају, разликујмо фикцију као жанр од фантазирања. Сви ми сањаримо, маштамо, некад нам се планови отму у фантазирање, но то може бити опасно, јер човек може да изгуби објективну свест о стварности, о себи и другима. Али када пишеш дело фикције (или снимаш, итд.), служиш се сликама, идејама, маштом, да продубиш и осмислиш стварност. Да провоцираш упитаност код читаоца, да изазовеш осећања, да покренеш на деловање.
Људи који пишу фикцију нису криви ако неко протумачи ствари на сасвим искривљен начин, иако сваки стваралац итекако носи огромну одговорност. Зато сматрам да би било умесније гласније критиковати оне који саму стварност покушавају да обликују по својим идејама, било да држе политичке говоре који превазилазе светове у делима епске фантастике, било да пласирају неку нову „нормалност“ као „реалан шоу“. Или о још далеко опипљивијим стварима, радије то поменимо, него оне који сасвим свесно, богатим речником и нараторским умећем, пишу бајке за нашу разоноду и поуку. Иако жалим јер многи не могу да увиде да се у причама о најтамнијем мраку крије незасита жеђ за Суштим Светлом, и у најмаштовитијој бајци руке пружају ка Бољем Свету.
Читајмо, гледајмо и поштујмо добру фантастику.
Марко Радаковић
Коментари